Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је 28. маја 2023. године, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, храм Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтини, а затим и началствовао светом Литургијом у новоосвећеном храму.
Уз молитвено учешће многобројног верног народа, саслуживали су Преосвећени Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски; протојереј Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета; свештеници Анђелко Додер и Борис Савић, старешина храма; игуман Сергије из манастира Моштанице у Епархији бањалучкој; протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Никола Костић. Током торжественог богослужења, патријарх Порфирије је рукопроизвео старешину храма јереја Бориса Савића у чин протојереја.
Беседа Патријарха српског г. Порфирија на освећењу храма Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Алтини
У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, радујемо се што смо се данас сабрали овде у храму посвећеном ђакону Авакуму игуману Пајсију и што смо овај храм осветили. Богу хвала, храм је изграђен овде, међу вама, вашим трудом и трудом проте Јове Кошевића, као и трудом оца Бориса Савића.
Храм је наравно потребан овом и сваком насељу. То су одувек знали сви народи, а знао је и наш народ. Без обзира на спољашње околности, без обзира на историјски период, без обзира где се налазио наш народ је, када би организовао свој живот на једном месту, међу првим грађевинама градио себи храм посвећен Христу и Његовим светитељима. Тако је од Светог Саве, па до данас, чак и онда када је наш народ био у прогонству, када је имао једва понешто средстава да се прехрани, као што је било за време сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, када су се наши преци нашли на северу, у Угарској, у Сент Андреји. Иако су живели у земуницама, они су у том граду, на том месту, на малом простору подигли више од седам велелепних храмова. Хвала Богу, тако је и данас. Како се град Београд проширује, како се насељава његова околина, свугде и на сваком месту наш народ – ви, браћо и сестре, осећате потребу да постоји храм у центру вашег насеља. То показује да смо народ Божји. То показује да истину знамо добро, дубински, да нисмо само материјална бића, да немамо само спољашње потребе. То значи да смо свесни да не можемо све сами да решимо, да није довољно, чак и онда када се радујемо, да та радост буде само спољашња, телесна и материјална, а нарочито онда када имамо искушења, када пролазимо кроз невоље личне, али и заједничке. Није довољно да будемо вешти, није довољно да будемо мудри, није довољно да имамо способности. Све је то наравно потребно и треба да учинимо сви, свако од нас, оно што је до нас, али је потребна и помоћ Божја. Потребно је да уложимо све своје снаге и напоре, али да те снаге и напоре удружимо са снагом, љубављу и силом Божјом. Када је то тако, онда засигурно исход наших напора и у радости, и у искушењу, и у невољи биће најбољи за нас.
Хвала Богу, то знамо и данас. Знамо да је човек и материјално, телесно биће, али и духовно биће. Само онда када постоји хармонични спој те две реалности, те две стране нашег постојања, само тада, само у том случају, ми смо стабилни. Само у том случају ми смо целовити, ми смо снажни. Ако није тако, онда смо распарчани, ако хоћете – шизофрени. Важно је, наравно наше тело и треба да водимо бригу о њему. Исправно је и да градимо и да умножавамо свој иметак. Међутим, то што чинимо за оно што је споља може добити свој прави смисао, истинску лепоту и прави значај у нашем животу само ако је утемељено на духовном, ако је прожето духовним, ако је, једном речју, у свему и свагда присутан Бог благодаћу својом. Он је присутан онда када градимо храм, када се сабирамо у њему и када себе своје биће доживљавамо као храм Духа Светог по речи јеванђељској. Зато је велики дан данас да смо осветили овај храм. Зато је благослов велики на овом месту. Позивам вас да долазите увек и свагда овде, пре свега на свету Литургију, да се молимо заједно, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, да овде пониремо у себе, да се овде, на овом месту, боримо против свега што руши наше достојанство, да завирујућу у себе знамо да све оно што је и споља и унутра зависи од срца.
Данас смо чули јеванђелску реч, Христову реч, молитву. Молили смо се за свој народ, да сви једно буду. Наравно, у тој молитви Господ подразумева да смо сви различити. Он неће да будемо унифицирани, да будемо копије једни других, него полази од тога да свако има своје дарове, да свако има своје способности и да су ти дарови и способности које имамо дар од Бога, да су различити од других и дати нама не да бисмо се супротстављали једни другима, не да бисмо били једни против других, не да бисмо били искључиви једни у односу на друге, него да бисмо једни друге допуњавали, да бисмо били потпора једни другима, да оно што немам ја, а имаш ти буде твој дар мени, а оно што имам ја буде мој дар теби, да тако дарујући себе једни другима успостављамо јединство. То јединство јесте заиста јединство у Цркви. Оно подразумева сваког, не поистовећује се само са једним делом Цркве или једним делом народа, једном страном, него обухвата све. Црква је изнад сваке стране, она се поистовећује са сваким нашим човеком, са сваком душом живом и сабира све на једном месту управо у различитости. Баш због тога што смо потребни једни другима, што смо позвани, ево, речју Христовом који обраћајући се свом Оцу каже: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду. То јединство, дакле, није ни у једној идеологији овог света ма како се она звала, нити је у било каквој идеји од овог света макар била и најбоља идеологија или најбоља идеја. То јединство јесте у Христу, браћо и сестре! Само јединство у Христу које подразумева различитости. И јединство у различитости јесте спасоносно, јесте нешто што нас изграђује и јесте нешто нас чини једним, истинитим и вечним. Зато нека Бог да да окупљајући се у овом храму будемо увек једно у вери православној, једно у јеванђељу Христовом, а бићемо ако се трудимо да слушајући реч Божју испуњавамо је у свом животу тако што ћемо све да чинимо чинити из љубави према Богу, из љубави према ближњем, из љубави једног према другом, почевши од породице. Муж ће чинити све из љубави према својој жени, жена ће чинити све из љубави према свом мужу. И њих двоје ће бити једно. То јединство и та љубав коју они граде између себе биће најбољи дар њиховој деци, биће најбоља лука мира и стабилности у немирном и узбурканом свету.
Сабирајмо овде живећи Јеванђељем Христовим, заповешћу Његовом, чувајући Његову реч, изграђујући јединство са Богом. Онда када изградимо јединство са Богом, бићемо једно у породици, једно у комшилуку, једно у нашем народу, једно у православној вери, једно у различитости. Нека вас све Господ благослови и да се увек налазимо у радости, миру, здрављу и љубави Божјој. Живели на много година!
Извор: Инфо-служба СПЦ
