Крст испред манастира
У посету Старцу дође игуман једног манастира удаљеног петсто километара. Иако у тај манастир никад није ишао, Старац га је тачно описао; чак је “видео” да се испред њега налази велики крст, а иза њега једна скривена пећина. Све ово испричао ми је тај игуман.
Нешто касније, посетио сам тај манастир и тада сам својим телесним очима видео оно што је Старац видео својим духовним очима. Кад сам се срео са Старцем и испричао му о својој посети оном манастиру, он се веома обрадова и упита:
Ишао си, значи, тамо? Јеси ли видео манастир? Јеси ли видео и велики крст испред њега, и пећину?
Сеоски трг
Једном студенту теологије Старац је описао како изгледа трг у његовом селу, које никад није посетио, као и велики платан насред трга. Рекао му је, такође, да је као ученик гимназије често одлазио под то дрво и учио. Студент ме је убеђивао да је опис био “фотографски”.
Ја те боље познајем
Једном приликом, разговарајући са Старцем, спонтано му рекох:
– Старче, допустите да Вам откријем своје најдубље биће.
На то ће Старац, уз осмех:
– Како, бре, да ми откријеш своје најдубље биће, кад те ја познајем боље него што ти познајеш самог себе!
Посета хипика
Причао ми је Старац:
Посетио ме је једном приликом неки хипик. Био је обучен у некакво разнобојно, чудновато одело; носио је којекакве амајлије и накит; затражио је, дакле, да ме види. Монахиње се узнемирише, те дођоше да ме питају шта да чине; ја рекох да га пусте да уђе. Чим је сео преда ме, видех његову душу. Био је добре душе, али рањене – зато је био бунтован. Говорио сам му с љубављу, и то га веома гану. “Старче”, вели ми он, “нико ми досад није тако говорио”. Ја га ослових по имену, а он се веома зачуди како сам то могао знати. “Знаш”, рекох, “Бог ми је открио твоје име. Но, открио ми је и то да си путовао у Индију, да си тамо упознао гуруе и да си их следио.” Он се још више зачуди. Рекох му и друге ствари о њему, и он отиде веома задовољан. Следеће недеље, ево га опет он са групом хипика. Уђоше сви заједно у моју келију и поседаше око мене. Са њима је била и једна девојка. Сажалих се на њих. Били су добре душе, али рањене. Нисам им говорио о Христу јер сам видео да нису били спремни да слушају. О стварима које их занимају, говорио сам им њиховим језиком. Кад смо завршили разговор и кад су устали да пођу, рекоше ми: “Старче, учини нам по вољи: допусти да ти целивамо ноге”. Ја се постидех; но, шта да радим, допустих им. Након свега, поклонише ми једно ћебе. После неког времена, она хипи девојка која је била са њима, дође ми сама у посету. Звала се Марија. Уочио сам да је у духовном смислу Марија испред својих пријатеља, па сам јој по први пут говорио о Христу. Прихватила је моје речи. Долазила је више пута; пошла је добрим путем. Својим пријатељима је рекла: “Бре, неваљалци, нисам ни сањала да ћу, дружећи се са хипицима, упознати Христа”.
Ауто који се није сурвао
Причао ми је један пријатељ, Старчево духовно дете:
– Возио сам ауто, а поред мене је седео Старац. Путовали смо уском кривудавом стазом, по брдовитом и стеновитом терену. Изненада, осетио сам да ауто не гази са сва четири точка. Бацио сам поглед налево и најежио се: угледах празнину провалије. Ако не два, макар један точак није газио по земљи. Узвикнух: “Старче, погинусмо!” Он ме мирно дотакну по руци шапућући молитву, и ауто се врати на пут.
Трећи водопад
Муж и жена, Старчеви добри пријатељи, причали су му једном приликом како су се лепо провели на путовању по страним земљама. Једног трена жена поче да му прича о лепоти два водопада које беху посетили. Тада им Старац рече да је трећи водопад био још лепши. Муж се зачуди, па рече како није било трећег водопада. Но, жена објасни свом мужу да Старац има право, јер док су били тамо, једног трена она се одвојила од њега и угледала трећи, најлепши водопад, али је заборавила да му то исприча.
Јуче сам видео у твојим мислима
Телефонирао ми је једном приликом један пријатељ како би ме обавестио да Старац жели да ступи са мном у везу јер је “у мојим мислима видео” нешто што га је узнемирило. Хитно га посетих, а он ми рече: “Јуче сам видео да су твоје мисли превише заокупљене оним проблемом за који сам ти рекао да се њим не занимаш јер ти наноси духовну штету. Зато сам се узнемирио, па сам рекао твом пријатељу да те обавести како бих те упозорио. Избаци то, човече, из својих мисли; немој се узалуд мучити”.
Кад те сатана опседа
Једном свом пријатељу чију је душу “видео” онако како ми видимо нечије лице, Старац рече:
– Када те сатана опседа и када врши притисак на тебе, немој бити непокретан као неки који се препуштају и остају сатима замишљени, као да их заокупљају веома озбиљни проблеми, а заправо није то у питању, него их је сатана заробио. Буди спреман да узвратиш, да му се супротставиш, да одбијеш његову опсаду; као човек кога шчепају неки злочинци, па га свежу, а он тада начини нагли покрет, те отимајући се лево и десно, отргне се од њих и потрчи у другом правцу – према Христу, Који га ослобађа.
Старац потом заћута и предаде се молитви, а кад посетилац устаде да крене, он му рече:
– Сад сам јасно видео твоју душу. Имаш психолошке проблеме који те често спутавају, али долази благодат Христова и ослобађа те.
Пријатељ је био запањен. Причао ми је, касније, како нико не би могао да са толиком тачношћу опише његову душу као што је то Старац учинио.
Засун који се откочио
Приликом једне посете Старцу, он ми исприча:
Био сам у свом скиту на Светој Гори. Једног дана послушници су били љути јер се засун на вратима заглавио и нису били у стању да га одглаве. Покушавали су, ударали по њему, трзали га, срдили се – и ништа; засун је и даље био заглављен. Ја устанем и кажем им да то препусте мени. Погледао сам засун добро, учинио један прост покрет, и засун је био откочен. Монаси су ме гледали са дивљењем. Ја им рекох: “Зашто ме тако гледате, браћо? Нисам учинио ништа нарочито; направио сам само један покрет – али уз молитву и смиреност. Како сте се били расрдили, не бисте откочили овај засун до сутра. Кад је душа узнемирена, разум се замагљује и не види јасно. Само кад је душа смирена, она осветљава разум да би јасно видео узрок сваке ствари”.
Молитва умирује душевног паћеника
Духовна кћи старца Порфирија ми исприча:
Радила сам као болничарка у психијатријској болници. Тамо сам се сусретала са многим тешкоћама, које сам превазилазила уз помоћ молитве. Једног дана прошла сам кроз велико искушење. Један душевни болесник западне у кризу, зграби комад сломљеног стакла и науми да ме удари њиме. Ја се веома уплаших и сместа почех да се молим: “Господе Исусе Христе, молитвама старца Порфирија, помилуј ме”. Наглим покретом избегла сам болесников насртај и почела пријатељски да разговарам са њим. Мало-помало, он се умирио, па сам му и стакло узела из руке. Кад сам посетила Старца, он ме предухитри говорећи: “Видео сам да си преживела велику муку са оним душевним болесником, али те је Христос избавио од његовог насртаја”.
Видим шта је у његовој души
Старац је у људским душама могао да види оно што му је откривао Бог. Испричао ми је о једном мом познанику:
– Видим, али не сасвим јасно, да у његовој души има нешто рђаво. Видим да је то траума, и то стара и демонска, но не знам шта је заправо. Можда ће ми то Бог касније открити.
После неколико недеља, Старац ми каже:
– Она рђава ствар, коју сам видео у његовој души, може да нестане, али само ако он почне да живи светим животом. Светошћу се човек мења ма колико да је грешан, а душевне трауме нестају. Данас то лекари називају душевним болестима, а у ствари, то је демонски утицај који долази од греха.
Проблеми деце
Упита га једна мајка која је имала озбиљне проблеме са децом:
– Старче, јесу ли моја деца тако рођена, или су њихови проблеми настали због наших грешака?
– Настали су због ваших грешака – одговори он. – Кваре их и њихови пријатељи, који живе грешно и клеветају Христа.
Како се убедио сумњичави ловац
Двојица ловаца сусретну Старца у шуми, и у разговору стану оптуживати монахе како, тобоже, ништа не чине за друге. Старац им одговори да се монаси моле за друге, и да им Бог помаже да упознају себе и друге како би били у стању да помажу другима у њиховим невољама. Но, ловци посумњаше у ово. Тада Старац ослови једног од њих по имену и откри да се недавно вратио из Америке, где је био подвргнут озбиљној операцији. Ословљени ловац беше принуђен да пред својим запањеним пријатељем потврди да је све то истина. Од тог тренутка ловци постадоше Старчеви пријатељи.
Ђавоимани који оптужује Старца
Један узнемирени поклоник дође са својим родитељима у Калисију да би посетио Старца. Тек што је ступио у келију, Старац јасно угледа демонску силу у његовој души. Започео је снажну молитву и задржавао посетиоца све док не изагна демона – но, демон је остао. Његови родитељи рекоше Старцу да није вредно труда да се са њим много бакће јер он није при здравој памети, него је душевни болесник. Старац их убеди да он није душевни болесник. Тако посетиоци одоше, а кад су после неког времена предложили свом сину да опет посете Старца, он им рече:
– Прихватам да идем код осталих свештеника да се исповедим, али не и код оца Порфирија, јер он је врач и бави се враџбинама.
Подсећао је, несрећник, на фарисеје који су говорили за Христа: “Помоћу кнеза демонског изгони демоне” (Мат. 9,34). Сасвим је природно, дакле, да ђавоимани клеветају Христа и светитеље.
Ја сам Православни хришћанин
Причао ми је Старац:
– Једног дана дође неки човек и каже ми: “Чуо сам да си ти некакав медијум, врач, факир, гуру, тако нешто”. А ја му одговорих: “Шта говориш, бре, човече?! Ја сам православни хришћанин; не само да нисам попут тих које набрајаш, него се и борим против њих”.
Старац проналази воду
За многе који су га површно познавали, Старац је био “калуђер који проналази воду”. И заиста, шта све, благодаћу Божијом, Старац не беше пронашао! У сваком случају, чињеница је да је са тачношћу показао многе подземне изворе и водене токове. Откривао их је не само посећујући то место, него и са велике удаљености, преносећи се духом “под земљу” (Откр. 5,3). Једном приликом пренео се духом “под море” како би, испод брода који је био у покрету, открио благо са потопљеног брода.
Свој благодатни дар Старац не користи ради властите користи
Свој чудесни дар прозорљивости и провиђања, Старац није користио за стицање материјалне користи нити да би оставио утисак, односно да би стекао славу. Определио се за то да остане сиромах и неугледан подвижник, као и сви светитељи Цркве. Читавог свог живота био је без иметка. Иако је био парох црквице која је усред Атине, познавао га је само мали број људи јер је избегавао свако истицање. Никада није злоупотребљавао своје благодатне дарове, него их је користио ради духовне користи људи и у “славу Божију”.
Разговор са једном Францускињом без преводиоца
Једног дана Старца посети једна Францускиња. Остала је дуго у његовој келији, а кад је изашла, блистала је од радости. Но, она није знала ни речи грчки; Старац, опет, није знао ни речи француски. На ком језику су се споразумевали? Можда на универзалном језику љубави, који је Старац у најузвишенијој мери познавао. Вероватно је томе сличан језик којим ће људи међусобно разговарати у рају.
А. О ДОГАЂАЈУ СА МЛАДОМ ФРАНЦУСКИЊОМ
Догађај са младом Францускињом је невероватан али истинит. Францускиња о којој је реч и данас је жива и здрава, позната нам је, и сада је православна монахиња.
Да бисмо догађај веродостојно описали, обратили смо се двема госпођама које су се налазиле у Старчевој келији у то време, и замолили их да нам саме испричају шта и како се тачно десило.
Госпођа Тасула Е. нам је своје сведочење доставила у писменој форми. Оно гласи:
Једног дана позвала ме је телефоном моја пријатељица Јелена Д. да опет заједно посетимо Старца. Отишле смо. Код Старца је било много народа као и обично. Она је ушла к Старцу и рекла му:
– Напољу, Старче, чека једна Францускињица коју је довела нека мени непозната госпођа. Оне би хтеле да Вам целивају руку.
Старац одговори:
– Уведи их.
Оне уђоше, а моја пријатељица је већ стајала онде. Старац упита:
– Зна ли која од вас француски да бисмо могли да разговарамо?
Моја пријатељица одговори:
– Да, Старче, напољу је Тасула.
Одмах ме позваше. Ја уђох, а Старац ми рече:
– Питај је чиме се бави и да ли је удата. Ја упитах, а Францускиња ми одговори:
– Нисам удата. По занимању сам професор, филолог.
И поче да плаче.
– Питај је – настави Старац – да ли верује у Бога.
Она, загрцнувши се од плача, одговори:
– Не, ја сам нихилисткиња. За мене – све је ништа.
Са тим речима на устима, плачући, она се сагнула пред Старцем, ка његовим коленима. Тада ми Старац рече:
– Иди ти сада!
Ја и госпођа која је Францускињу довела изађосмо, али моја пријатељица Јелена остаде и даље унутра. Она прича како је Старац својим рукама дохватио главу младе Францускиње, држао је тако накратко, па је упитао:
– Станујеш ли са мајком?
Она је нешто одговорила. Старац је наставио:
– Можда станујеш са неким другим? Она је на то и даље плакала. Старац јој рече:
– Ти имаш племениту душу.
Затим је наставио да говори, али моја пријатељица више није могла да разабере речи. Видела је само да јој Старац нешто говори, и да га она потпуно разуме. Тада се Старац окренуо у правцу моје пријатељице и рекао:
– Изађи и ти.
Моја пријатељица се наивно обрати Старцу питањем:
– Да ли да опет уведем госпођу која зна француски?
Старац одговори гласно:
– Рекох ти да изађеш.
Остадоше насамо Старац и млада Францускиња, и то доста дуго времена. Када је Францускиња изашла, сва је блистала од радости и одушевљења. Окренувши се ка мени, упитала је:
– Ко ти је рекао да Старац не зна француски?
– Истина је – одговорих ја у недоумици – он не зна француски!!!
Она, међутим, веома узбуђена одговори:
– То није могуће. Ја ћу ускоро поново доћи!!!
Госпођа Јелена Д. нам је усмено изнела своје сведочење о истом догађају. Ми га овде преносимо на основу звучног записа нашег разговора са њом.
– Госпођо Јелена, чега се сећате у вези са оном младом Францускињом?
– А, у вези са њом… Али, зар вам није Тасула већ нешто записала о томе случају?
– Јесте, написала је руком, али није то потпуно сведочење. Када пишеш руком, не можеш казати много…
– Ево, онда да вам ја испричам оно чега се сећам:
Ушла сам и рекла Старцу: “Старче, напољу се налази једна веома млада девојка; кажу да је
Францускиња. Довела ју је једна госпођа да Вам целива руку”. “Па зар је још држиш напољу? Реци јој нека уђе”, одговори Старац. “Старче, како ћете разговарати?” “Само ти њој реци да уђе.”
Изађем и кажем: “Где је она Францускињица?” Она приђе у пратњи једне госпође у црнини. Била је то витка, млада девојка веома крхке и нежне појаве. Није јој могло бити више од двадесет пет година, а можда је била и млађа. Ја, као права паметњаковићка, одмах рекох: “Тасула, уђи и ти да будеш преводилац Старцу…”
– Да ли је Тасула знала француски?
– Тасула? Свакако!
Уђе, дакле, и Тасула. Старац се обрати Тасули: “Реци Францускињи да ми каже како јој је име…” Девојка рече своје име, а Тасула преведе.
“Зашто је дошла овамо?”
“Ради туризма.”
“Чиме се бави?”
“Професорка је”, преведе опет Тасула.
Девојка је слушала своју преводитељку.
“Има ли родитеље?”
“Рече да има мајку.”
“Да ли станује са мајком?”
Она је оклевала са одговором… Не сећам се да ли је рекла да или не, нисам то добро разумела јер је девојка одговорила на француском. Тада ће Старац рећи Тасули: “Ајде, иди сада…”
Ја га упитах: “Старче, како ћете разговарати са девојком? Ево, овде је Тасула…”
Старац јој поново рече: “Иди сада”.
Мени није рекао да изађем, те ја остадох…
Девојка је чекала, а Старац се обрати Тасули пре него што је отишла: “Реци јој да ми целива руку”. Девојка се сагну и целива Старчеву руку. У ствари, ми смо је некако приволеле да му целива руку… Али, Старац је хтео да она буде близу њега да би положио обе своје руке на њену главу… Девојка је била ганута, а Старац је почео да јој говори: “Дошла си овамо са својом мајком…”
– Да ли је Старац говорио на грчком?
– Наравно, на грчком.
– Стварно?
– Стварно.
Францускиња је још раније уз помоћ Тасуле, као преводиоца, била изјавила да је атеисткиња. Старац јој је, међутим, говорио: “Ето, ти мислиш да си атеисткиња, али твоја душа је веома племенита, веома добра. Чему учиш децу?”
Францускиња нешто одговори.
– Шта је одговорила?
– Не знам.
– Је ли говорила на француском?
– Свакако, на француском…
– А Старац је говорио на грчком?
– Па наравно, на грчком. Но, она је говорила на свом језику, на француском.
– А Тасула, зналац француског, већ је била изашла, и ви сте били сами ту, вас троје?
– Ја сам била ту, али нисам разумевала ништа од овога што је говорила Францускиња. Старац јој је говорио: “Не треба да говориш такве ствари деци…” (Тако сам из Старчевих речи закључивала шта му је Францускиња одговарала…) “Сирото дете”, говорио јој је даље Старац, “не треба да живиш одвојено од своје мајке. Јеси ли удата?” Не знам шта је она одговорила. Старац је наставио: “Бог је ту, Бог ће помоћи, Бог ће те просветити…” Не сећам се да ли јој је још нешто говорио. Потом се окренуо ка мени и рекао: “Изађи и ти…”
Девојка је остала клечећи пред његовим ногама. Старац је држао руке на њеној глави…
– Да ли ју је држао за главу са десне и са леве стране као што много пута чини?
– Јесте, баш тако као што и нама често држи главу, па неког лако и нежно удари, а неког само држи за главу. У извесном тренутку спустио је своје руке и поново почео да на грчком говори, обраћајући се Францускињи. “Старче, шта она ту разуме?”, рекла сам му ја… “Ајде, ти изађи”, рече ми он.
Ја сам изашла. Ускоро је изашла и Францускиња. Била је веома, веома одушевљена. “Шта је то било…!”, говорила је. “Нисам знала да постоји такав човек. Он ми је рекао све о мом животу… Све ми је рекао…”
У том тренутку ни Тасула ни ја нисмо биле свесне онога што се десило. Ја сам у себи говорила: “Шта је то ,све ми је рекао’? Старац ти је говорио на грчком. Ја сам чула грчки”.
– Заиста?
– Када је Францускиња отишла, отишла је више него одушевљена због читавог овог догађаја. Није се она одушевила чињеницом да на свом језику разуме Старца – веровала је, уосталом, да он зна француски пошто је све његове речи разумевала – него ју је потресло то што јој је он открио ствари из њеног живота. Шта јој је касније рекао Старац ја нисам ни чула…
Уто ме Старац позва. Ја уђем. “Јеси ли схватила?”, упита ме. “Старче, шта је то било? Како то да сте ви говорили грчки, а она је разумевала да јој говорите на француском, а и док је она говорила на француском, ви сте је разумевали као да говори на грчком?”… “Схватила си? Ајде, иди сада… иди сада.”
Касније, наравно, ја сам о овоме причала, често причала… Смејали су ми се, подсмевали се, али многи су ме слушали са радошћу. Једнога дана сам Старац је о овом догађају испричао игуманији манастира Светог Јована Макриноса. Још јој је дао број мог телефона да ме она позове да јој и ја испричам све што сам чула и видела. Игуманија је са изразитим дивљењем саслушала моја казивања.
Шта сам ја после свега тога осећала, можете само да замислите! Како сам и могла да се осећам! “Да”, говорила сам игуманији. “Старац јој се обраћао на грчком…; рекао јој је то и то…; говорио јој је на грчком, а девојка га је разумевала… Одговарала му је на француском, али ја не знам шта му је одговарала зато што не разумем француски. Познато ми је само оно што сам већ знала из претходног разговора – јер пре тога већ је било речи о томе да је професорка, да је дошла ради туризма, да је атеисткиња… Све то је рекла госпођа која ју је допратила, а ја сам то одмах пренела Старцу… То сам, дакле, знала, али Старац је и даље разговарао с њом. Ја сам слушала његова питања и одговоре, а ови су били потпуно другачији од онога што бих ја очекивала да чујем на основу свега што сам претходно знала. Старац јој је, дакле, постављао питања, распитивао се о њеном животу: да ли живи сама, да ли је удата… Не знам шта му је девојка одговарала. Али, она сама је знала о чему су разговарали и шта јој је Старац тачно рекао, па је била ван себе од усхићења.”
“Схватила си, дакле? Е, онда слободно говори и другима о том догађају”, рекао ми је Старац. Ето, толико о младој Францускињи.
Б. О ИГУМАНИЈИ
Узрок објављивања догађаја
Сада треба да одговоримо на једну оправдану недоумицу. Зашто је Старац препричао овај догађај игуманији? Да би се показао? Свакако да не. Разлог је најдубље духовне природе. Старац је веома волео своју духовну децу и понекад је хтео да их озари причајући им о чудесним дејствима божанске благодати. Често се позивао на речи аве Исака Сирина: “Поступам попут безумника ради духовне користи остале браће” (Беседа 38). Тако је Старац у овом случају телефонирао монахињи Макрини, као што нам и она сама, препуна радости, потврђује.
Игуманијина прича
Пустимо саму игуманију да нам исприча оно што зна о овом догађају:
Износим Вам своје лично сведочанство о свему што се догодило са Францускињом Аном. После тог догађаја са њом, старац Порфирије ми је сав радостан телефонирао и, плачући од радости, испричао све што се између њега и Ане одиграло.
Испричала му је, наиме, да је универзитетски професор историје, да је безбожна, и тврдила је како Бог не постоји. Тада јој Старац рече: “На ком факултету си то научила?” Затим неко време проведоше у тишини; Старац се молио за њу, па пошто му молитва би услишена, он јој, у сузама и јецајући, рече: “Анице моја, Бог те воли; Он ће проговорити у твом срдашцу”. И Францускиња се сместа озари.
Пошто ми је Старац ово говорио кроз сузе, није био у стању да ми исприча читав случај, па ме замоли да телефонирам госпођи Е. Д. да ми она каже шта се догодило са Францускињом и какви су њени утисци о Старцу.
Толико су била многобројна чудеса старца Порфирија према нама да ми ништа није изгледало невероватно што је долазило од нашег духоносног Оца. Он је, напросто, имао обичај да ми телефонира и да ми препричава сличне догађаје, нарочито онда кад је бивао веома радостан или веома жалостан – углавном због младих људи.
Остала игуманијина искуства
Овом приликом објављујемо писмо које нам је упутила иста игуманија Макрина, у коме су описана два чудесна догађаја.
О светитељима само светитељи треба да говоре јер само они могу појмити чудесне доживљаје и богообразне поступке оних који су се “испунили сваком пуноћом Божијом” (Еф. 3,19). Један од њих је и старац Порфирије.
Познато је свима да је блаженопочивши Старац својим духовним виђењем пратио сву своју духовну децу и све оне које је волео. Његова љубав је, заиста, прелазила планине и мора, и својим духом је био међу нама. У тешким и кризним тренуцима нашег живота, али и у тренуцима радости и духовног благослова, јављао би нам се телефоном, давао нам решења наших проблема и подстицао нас, или би учествовао у нашој радости.
Године 1986. имала сам искушење са здрављем; старац Порфирије ме је пратио из даљине, као што је имао обичај, и непрекидно ми је саветовао да пазим и да се не коцкам са здрављем.
Био је празник Ваведења Пресвете Богородице и имали смо бденије. Између осталих, била су присутна и Старчева духовна деца. Били смо код Трисвете песме на светој Литургији; све сестре су појале, усхићене блиставошћу великог празника. Наједном сам схватила да је интонација мелодије за мене превисока и да реч “Бесмртни” са муком успевам да отпевам… За тренутак ми се учинило да ће ме сестре оставити саму да певам, и мало се уплаших; наиме, старац Порфирије ми је говорио да се чувам напора за певницом јер сам имала срчане потешкоће. Мене, међутим, обузме некакво усхићење, па рекох у себи: “Боже, отпеваћу ово до краја, па макар умрла!” И тако, заступништвом Пресвете Богородице, Литургија се оконча.
Рано ујутру зазвони телефон; био је то Старац. Сав радостан рече: “Какво је то било певање?” Упитах га: “Зар су Вам испричали, Старче?” Он ми узврати на себи својствен начин: “Зар не схваташ, бре? Нико ми ништа није причао. Појала си ,Свети Бесмртни’, и дошао је Бесмртни Бог и одагнао смрт – учинио те је тога трена бесмртном и зато ниси умрла. Па ипак, зар ти нисам рекао да се чуваш?”
Остала сам запањена кад сам схватила да је Старац био с нама на бденију и да је све пратио чак и наше најскривеније помисли.
За празник Ваведења Пресвете Богородице 1989. године, дође у наш манастир игуманија манастира Като Панагија из Арте, са својим сестринством. После Литургије, пођемо заједно на хиротонију преосвећеног Игњатија, епископа Арте, а поподне посетимо старца Порфирија.
Пошто смо довољно дуго биле код њега и пошто су се сестре испуниле радошћу и благословом, почех да их пожурујем да кренемо. Било је, наиме, око седам поподне, но Старац је био расположен за разговор.
– Да пођемо, Старче; време је поодмакло, а ми живимо далеко одавде.
Старац се, међутим, уопште није узнемиравао и наставио је да беседи. На моје наваљивање, отпусти нас, ипак, у двадесет до осам. Узесмо благослов и презадовољне кренусмо кући. Тек што бесмо сишле, једна сестра коју Старац беше послао, позва ме да се вратим код њега. Он ме упита:
– Јесам ли добро говорио? Да нисам, можда, погрешно схваћен?
– Не, Старче, добро сте нам говорили; но, да пођемо јер је време одмакло. Кад ћемо стићи у свој манастир? (Наш манастир удаљен је од Старчеве келије два и по сата.)
– Немој журити, стићи ћете како ваља – рече ми. Упита ме, затим, да ли ми је позната радио-станица Пирејске Цркве. Сав радостан поскочи са свог кревета и укључи радио да чујем ту станицу. Часовник у његовој соби показивао је пет до осам. У себи сам прорачунавала кад ћемо стићи у наш манастир, и место ме није држало.
Старац ми је потанко објашњавао колико добра ће ова станица донети свету; чинило се да нимало не жури.
– Старче, да пођем; бринуће се у манастиру (израчунала сам да ћемо стићи око поноћи).
– Немој да журиш, поћи ћеш на време – понови он неодређено.
Кад је часовник означио осам, Старац ми даде благослов, те коначно пођосмо. Возач је возио доста споро, уз успутна задржавања. Разговор се водио о чудесним стварима које нам је Старац говорио; ипак, сваки час смо говориле возачу да мало убрза (возио је 40-60 км/h). Он нам је сасвим мирно објашњавао да се кола кваре кад се великом брзином вози по земљаном путу.
Кад смо коначно стигле у наш манастир, читаво сестринство нас врло радосно дочека. Ја их упитах:
– Зашто чекате до тако касно, и то уморне од свеноћног бденија претходне ноћи? Зашто не пођете на починак? Како ћете сутра устати на јутрење?
– Зар сада да пођемо на починак, Мати? Па нисмо кокошке.
– Зашто? Колико је сати? – упитах изненађено.
– Петнаест до девет.
Помислила сам, наравно, да збијају шалу и нисам поверовала. Но, кад ми показаше часовник, ја остадох запањена: прешли смо пут од Старчеве келије до нашег манастира за четрдесет пет минута, и то уз онако спору вожњу! Не може се описати какво нас је дивљење обузело кад смо схватиле какво чудо се догодило. Молитва старца Порфирија опет је надишла простор и време.
О дару говорења страних језика
О томе на који начин су апостоли приликом свете Педесетнице говорили многе језике, постоје више мишљења. Једно од њих, у основи, тврди да мноштво језика није било у ушима слушалаца, него у устима ученика који су говорили, док друго тврди да је сваки слушалац слушао на свом језику, независно од тога којим језиком је апостол говорио. Један савремени страни теолог пише како се из уста апостола чуо један и јединствени небески језик, и да је он аутоматски превођен на језик сваког слушаоца. Свети Јован Златоуст је учио да су – насупрот ономе што се збило на Вавилонској кули, где се дотад јединствени језик разделио на многе – у дан свете Педесетнице многи језици постали познати сваком поједином човеку, и тај благодатни дар је назван “даром језика” јер је један човек могао да говори многе језике. Но, пошто у пракси не можемо замислити да један човек истовремено говори многе језике, нема другог објашњења него да је један исти глас који је излазио из апостолових уста, благодаћу Божијом у другачијем виду стизао до свести сваког слушаоца – преведен на његов језик.
Ово има на уму и свети Григорије Ниски: “Треба да знамо да нам се Дух Свети обраћа нашим речима, што смо видели и у Делима апостолским (Дел. ап. 2,6): сваки човек је примао проповед на свом наречју, на језику своје постојбине, схватајући смисао реченога на основу себи познатих речи”. На другом месту он још јасније каже: “У Делима апостолским видели смо да се божанска сила разделила на многе језике, да не би био лишен користи неко ко говори другачијим језиком”. (Григорије Ниски, Άλ’τιρρητικός β’, пар. 238. и 258, Έλλ. Πατέρες τής Εκκλησίας, том 2, стр. 438. и 446)
Такав је случај и са старцем Порфиријем, који је поседовао благодатни дар некакве врсте аутоматског превођења: Гркиња чује грчки, а Францускиња француски. Као што кажу Дела апостолска: “…Сваки чује свој језик у коме се родио” (Дел. ап. 2,8).
Боље је, међутим, да реч дамо самом Старцу да нам он, колико је могуће, објасни ово питање. Промисао Божији је уредио да 3.10.1987. године буде магнетофонски забележен један Старчев разговор на ову тему.
Одломак разговора старца Порфирија и једног посетиоца
Старац: Да, на дан свете Педесетнице…
Посетилац: На дан свете Педесетнице, као што каже свети писац, присутни су слушали апостоле како говоре, и свако их је чуо на свом језику.
Старац: Парћани и Миђани и Еламити.
Посетилац: И житељи Месопотамије.
Старац: Хоћеш ли се сетити да ми прочиташ тај одељак?
Посетилац: Хоћу, Старче; свакако.
Старац: Благодаћу Божијом, ја имам своје објашњење – које не верујем да је ваљано – а свакако да и није ваљано. Тамо су, вели, били језици; а ја мислим овако: кад је благодат Светога Духа, “као хујање силног ветра”, сишла на апостоле, а пре свега, кад су апостоли изашли на трг и кад се окупио народ, на њега се излила благодат.
Посетилац: Док су апостоли говорили јеврејски, свако је слушао на свом језику.
Старац: Благодат Божија је, рецимо, сишла на све људе – верујуће и неверујуће. Сви они су се обратили Богу и сви су похитали да се крсте; и свако је на свом језику чуо проповед. Апостол је, вероватно, говорио својим језиком… На пример: “Пођите сместа својим кућама”. До Француза су те речи доспеле на француском језику…
Посетилац: Да.
Старац: Нису доспеле речи онако како су изговорене.
Посетилац: Да.
Старац: Сада су преиначене.
Посетилац: Да.
Старац: Схваташ ли? Иако кажемо да се звук чуо на многим језицима, он се није мењао у ваздуху, него у уму слушаоца; наиме, они су слушали умствено, даром провиђања – тада је тај дар био привремено дарован онима који су апостоле слушали, а сада Францускињи.
Посетилац: Да.
Старац: Дешава се, дакле, следеће: ти кажеш: “Гле! Видим Сунио[1]!” (Напомена издавача: Видим својим телесним очима.) А ја, опет, видим Сунио онакав какав је – али видим и светионик, који ви нисте видели… видим све. И то без очију. (Напомена издавача: Наиме, видим даром провиђања.)
Посетилац: Да.
Старац: Тако је, дакле, звук долазио… Ударао је овде (= у уши), али унутра (= у уму), просветљењем Божијим, они су разумевали шта је звук саопштавао. Говорио је: “Пођите својим кућама”. А онај ко је говорио, изговарао је то на свом језику. Дакле, тај звук је био разумљив на језику сваког слушаоца понаособ.
Посетилац: Врло је значајно то што сте рекли, јер ако Вам прочитам управо тај одељак из Дела апостолских, видеће се да је у тренутку док је Петар говорио окупљеном народу, хиљаде људи истовремено чуло на сопственом језику – тако каже текст. Како би, иначе, било могуће да он сваку појединачну реч изговори на петнаестак-двадесетак језика?
Управо ово доказује да је Ваше тумачење ове теме сасвим исправно. Ниједан тумач није схватио смисао овог проблема. Они ништа не помињу по овом питању.
Старац: Не, не помињу… морају онако да говоре јер се плаше… Јесте ли чули шта сам рекао?
Посетилац: Рекли сте да морају онако да говоре јер се плаше.
Старац: У Јерусалиму су били настањени Јевреји, побожнији од свих народа под капом небеском.
Зар то Оци нису знали? Знали су, али говоре како говоре, јер је то страшно. Схваташ? Због тога тако говоре. Плаше се. Плаше се да се дотакну проблема. Као што и Откривење Јованово препуштају свачијем произвољном тумачењу. Нису га објаснили…
* * *
Овде би ваљало да изнесемо оно што нам је испричао један Старчев познаник:
Једном приликом упути се он у иностранство не стигавши да се посаветује са Старцем. Са аеродрома га, међутим, позове телефоном да макар тако прими његов благослов. Старац му рече: “Пази се”, не говорећи му чега да се пази. Но, наш познаник у свом уму јасно “виде” човека на кога је требало да обрати пажњу, а који према њему није имао добре намере, и “виде” чега треба да се чува. Он одговори: “Добро, Старче, схватио сам”. Заиста, кад се сусрео са оним човеком, био је спреман да се према њему односи на прави начин. Тако је Старац, без иједне речи, свог саговорника учинио учеником свог провиђања. Поседујући такво искуство, он је, уистину, веродостојан тумач наведеног догађаја који се помиње у Делима апостолским.
