Идући у сусрет празнику Светог оца нашег Василија, чудотворца тврдошког, острошког, мркоњићког и завалског, великог архијереја Цркве Христове у Херцеговини и васељенског чудотворца, ове, две хиљаде двадесет и треће године (за наш народ тешке и пуне изазова!) као утеху и надахнуће, али и охрабрење и подстицај у свом духовном стремљењу, мркоњићка обитељ, а кроз њу цела Херцеговина и сва пуноћа наше светосавске и световасилијевске Цркве, примиле су благодат на благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања његовог празника.
Дан – 8. мај, понедељак четврти по Васкрсу, празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка. У гробљанској цркви Светог Николаја Мирликијског у Светитељевим родним Мркоњићима, на Светој Литургији, уз Епископа захумско-херцеговачког Димитрија и њему саслужујућих: Игумана Манастира Острог Сергија са братијом, Игумана Манастира Завала Василија, Игумана Манастира Косијерево Арсенија и пароха мркоњићког, протојереја Николе (Јанковића), окупљени су још и јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош, Игуманија Петропавловске и Мркоњићке монашке обитељи Павла са сестринством, доктор породичне медицине из Требиња Валентина Килибарда, археолог и директор требињског Музеја Ивана Грујић, мештани села Мркоњића и неколицина ревносних и искусних радника, одређених за предстојећи посао. Након одслужене Литургије, а потом и кратког помена на гробу блажене Ане-Анастасије, уз појање пригодних тропара приступа се откопавању гроба, на коме је постојећи надгробни споменик постављен 1966. године и освећен од тадашњег надлежног Архијереја, Митрополита Владислава. Скидање првог слоја земље открива кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи (две лобање, нешто дечијих и већи број костију одраслих људи, како мушких тако и женских). Међу овим костима налази се и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба и да је потребно копати још дубље.
Даље копање убрзо открива прелепи, веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обе стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и надкривају још један гроб.
Пажљиво уклањање плоча, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица, најзад открива читав, необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје. Уз појање прокимена: „Кто Бог велиј …“ и других пригодних богослужбених песама и васкршњих тропара, присутни пажљиво, део по део, ваде кости и полажу их на бело платно. Након што су све кости извађене, у свечаној литији бивају пренесене од гробља до манастирског храма Светог Василија (удаљеног пар стотина метара) где се, опет уз стручни надзор археолога и лекара, приступа њиховом детаљнијем чишћењу, прању у млакој води и припремању за накнадно прање у белом вину, премазивање маслиновим и ружиним уљем и коначно полагање у кивот у коме ће бити похрањене.
Сутрадан, деветог маја, у манастирском храму Светог Василија опет је служена Литургија. Након што је обављено све наведено, кости су привремено смештене у дрвени кивот (дар острошког братства) и смештене у храму, на поклоњење вернима током наредних, празничних дана.
Светлост, радост, мир и топлина који од тренутка обретења испуњавају како околину мркоњићке светиње – тако и срца свих присутних, унутарње су и дубоко лично сведочанство онога што чека своју потврду од све пуноће Цркве.
До тада – од свег срца благодарећи Господу Дивном у Светима Својим и Светом угоднику Његовом Василију на благослову којега смо били удостојени, „празнујући пре празника“ полажемо сву наду на непогрешивост Духа Божијег – Духа Истине, кличући са Црквом: „Ко је Бог велики као Бог наш; Ти си Бог Који чиниш чудеса!“
