У суботу, пред празник Светог Јустина Ћелијског, Владика Димитрије началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Светог Василија у Мркоњићима. Преосвећеном Владици саслуживало је свештентство Епархије Захумско-херцеговачке и приморске.
Вјероучитељи ове епархије прослављају празник Преподобног Јустина Ћелијског као славу, а празнично сабрање било је данас у Манастиру Светог Василија, гдје је петропавловско сестринство угостило вјероучитеље и директоре основних и средњих школа. Освећењем славског колача и жита сабрање је прерасло у пријатељско дружење и надопуњавање.
У јеванђељској бесједи, Владика Димитрије је истакао да је примјерено да вјероучитељи славу прослављају баш на овај дан будући да је отац Јустин оставио живо предање у Цркви. Проповиједао је људски напор и људски подвиг – живот по Јеванђељу – али и благодат Божију и милост Божију која силази на срце човјечије и даје пуноћу подвигу. Отац Јустин је био благовијест и благовјестљив – јер је знао кога исповиједа и о коме проповиједа, знао је силу Божију сакривену у имену Спаситеља и у животу по Јеванђељу. На убједљив начин црквени живот вратио је почетку –молитви, исповијести и подвигу. Без подвига и исповиједања Јеванђеља нема правог живота у Цркви, а ту се човјек дотиче унутрашњег пажења на себе, унутрашњег васпитања себе. Оно што чини човјека је одлука да чини добро, а то не зависи од учености, интелигенције и културе. Владика је подсјетио на ријечи патријарха Павла о јеванђељском схватању слободе – не моћи гријешити – појаснивши да човјек све дарове може изврнути на пропаст, али највећа сила у хришћанском животу, без обзира на дарове које човјек прими, је не моћи гријешити као што чине они који творе вољу Оца који је на небесима.
По Отпусту, Владика Димитрије појаснио је да се завршава период свијетле Педесетнице када Црква прославља дарове Пасхе, Страдања и Васкрсења Христовог. Иако се тај период завршава, људи и даље имају Службу Божију – Свету и Божанствену Литургију – која урадошћује и даје смисао животу, показује начин рада и подвига. Људи су позвани да све чине заједно, увијек се осјећајући као ћелија цркве – да и молитва појединца буде на корист ближњима.
