Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви.
“Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, прије одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божји и понизност су једино здрави када су повезани с том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добивају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства.
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спашава од греха! Радост у Господу спашава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани стати. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су хришћани постали глухи за радост? Како, када и зашто је Црква, умјесто да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
Људи непрестано долазе и питају за савет… исповедам људе и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе причати о „проблемима“ и ћаскати о „решењима“.
Не, нема веће победе ђавoла у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јестe радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално дисати и живети. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јест, ситничава; а молитва може бити усмерена једино на саму себе. Исто питање се поставља и у вези с благом нашег срца, у вези с радошћу.
Без радости побожност и молитва су без милости, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена с радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе одговоре, мир, значење, а значење је – радост. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек..“
Протојереј Александар Шмеман
Приредила редакција портала "Ризница"
