Истина је да је човек је религиозно биће, али, са друге стране, истина је и то да премноги немају нити веру у Бога нити било какав однос са Њим. Зато им и појам Суда Божијег не оставља скоро никакав утисак осим, можда, по нека духом магизма изнуђена маштарија. Међутим, сусрет са Богом на Суду биће за све њих огромно изненађење.
Из речи Јеванђеља нам је познато и то шта ће бити мерило за људе на Страшном суду. Царство небеско ће задобити они који су хранили гладне, давали воду жеднима, примали у дом бескућнике, бринули о болеснима и тешили оне који су по тамницама. По Христовим речима, ништа друго неће бити важно у том страшном часу. Само та проста дела до којих не допиру руке многих јер их, и поред тога што имају силу да нас спасу у часу последњег Суда, многи од нас не чине.
Ми чинимо све друго, само не то. Покушавамо да у многоме поправимо свет и да пронађемо правду у њему. Желимо да победимо политички и социјално, при том се не позивајући на светост и веру. Трошимо време на расуђивање о правичности туђих поступака. Делимо људе на наше, на оне који су дужни да деле наше погледе, и друге, које морамо победити. При том, не чинимо ништа што би нас могло спасити у часу Страшног суда. Све нас одвлачи управо од тога, а то је страшно. Јер, какав ћемо одговор дати Христу?
Дубоке речи говори апостол Павле којима упозорава коринтске хришћане: Чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима (1 Кор. 8, 9). Он говори о томе да наша браћа гину, гледајући наше пропусте, за које је Христос пострадао. Апостол Павле говори и то да, у случају да неки његов поступак, па био он и поступак вере, изазове саблазан код другог човека, чак и посредно, онда је боље да заувек престане да то уопште чини.
На другом месту, апостол Павле вели: Знање надима, а љубав изграђује (1 Кор, 8, 1). Само је љубав способна да ствара и само је она конструктивна. Знање ништа не вреди ако нема љубави. На љубави је устројена и црква. Наше знање је ограничено. Такође, моје искуство, као и искуство сваког од вас, никада не може бити једнако искуству другог човека. Јер, само је љубав кадра да уједини по свему различите и по свим питањима разједињене људе. Због тога, без љубави се и свака добра намера може завршити мржњом, насиљем и самовољом.
Чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање (разлог пада) слабима - упозорава апостол Хришћане, своје савременике. Међутим, ове речи су упућене и нама. Слобода, без љубави у Христу, веома брзо постаје лична слобода, која понижава и саблажњава остале. Граница слободе једног хришћанина налази се тамо где почиње слобода ближњега, слобода другог човека.
Желим да вам кажем неколико речи о Христу и љубави. Сећање на Страшни суд, без обзира колико то звучало парадоксално, пре свега јесте разговор о љубави. Страшни суд није ништа друго до суд љубави. Љубав је, у нашим животима, једино што је немогуће наметнути другоме. Без љубави према другом човеку, немогуће је говорити о вери у Бога. Штавише, без љубави према другоме, немогуће је замислити праведност и закон. Међутим, шта је то љубав? Која је то љубав о којој је писано у Јеванђељу?
Одговор на ова питања нам управо даје прича о Страшном суду. Ако смо у личности намученог, жедног, претученог и распетог Исуса препознали лик правог Човека, ако смо поверовали Његовим речима и у њима обрели истину, то смо сада дужни да у сваком затворенику, гладном и промрзлом бескућнику видимо, пре свега, човека. Препознати Христа у ономе ко је гладан, болестан, утамничен или одбачен, то је оно што је најважније. Не само да таквима уделимо новац, већ да се према њима опходимо онако како бисмо се опходили према христу, који виси на крсту. Видети у сваком човеку лице Христа, Кога волиш, једини је начин да заволимо другог човека.
Страшни суд је питање: да ли си икога волео? Каквом љубављу си испунио свој живот и животе људи око себе? Сложићете се да данас никога не оптужују за оно што не чини. Због тога што не посећујемо болесне, не хранимо гладне, не дајемо воду жеднима. Људи не суде за оно што није учињено. Људски закон не подразумева ништа од тога. Закон уопште не говори о љубави. Страшна јеванђељска истина је, међутим, управо у томе. Могуће је целог живота не нарушити ни један закон, а бити осуђен Божијим судом на вечну погибао. Јер, поштовање закона не оправдава одсуство љубави пред Његовим лицем.
Љубав, се, између осталог, испољава и доказује делима љубави. Никакве свете и узвишене речи нису кадре да замене дела. Ниједна, па чак ни она најплеменитија проповед, не може бити једнака делу милосрђа: нахранити, угрејати, помоћи, утолити жеђ. То је важно имати на уму. Јер, и Христа нису распели безбожници, већ управо они који су више од других говорили о Богу, молили се у храму и на улици. И, без обзира на пост и молитву, они нису препознали Бога, Који је Љубав. Погубивши Њега, себе су погубили.
Архиепископ верејски Амвросије
Из књиге “Померање граница срца”
Приредила редакција портала "Ризница"
