Господ је благословио, а љубављу свих вас, да у Духу Светом и у љубави Христовој дођемо у царствујући град Беч.
Беч није непознат нама православним Србима. Напротив, то је град који је ширио своје руке и у своја недра вековима примао наше претке. Ево, хвала Богу, ни вас није мало ни у царском граду Бечу, али и у читавој Епархији аустријско-швајцарској. Хвала Бога, поред тога што имате могућности да обезбеђујете себи спољашњи живот, да имате материјалне услове, да можете да имате егзистенцију, дао је Бог да у овом граду имате и своју душу. Дао је Бог молитвама Светог Саве и свих светих из нашег рода да имате своје храмове широм Аустрије.
Човек је створен је по слици и прилици Божјој. Створен је, како каже наука, као психосоматско биће, као биће које је позвано да све оно што има, што јесте, што мисли и што говори буде прожето благодаћу Духа Светог. Створен је човек по слици и прилици Божјој, а то значи да је наше назначење много узвишеније од онога што се може умом досегнути, очима видети и руком опипати. Наше назначење је да живимо по слици и прилици Свете Тројице, а то значи да имамо могућности и капацитета да са једне стране учествујемо у свему ономе што је Божје благодаћу Духа Светог, а са друге стране да учествујемо и нашим подвигом, подвигом вере, молитвe, сваке врлине, милосрђа, љубави, саосећања, отворености за другог и другачијег, једном речју животом који подразумева крст – у вертикали заједницу са Богом, а у хоризонтали заједницу са ближњим. А ко је наш ближњи? Или боље да поставимо питање: коме смо ми ближњи?
Створени смо, дакле, по слици и прилици Божјој да оно што је однос и заједница Свете Тројице буде модел по којем ми хоћемо да устројимо свој живот. Међутим, то није могуће уколико се сводимо искључиво на материјалне вредности и уколико себе видимо искључиво као материјална бића. То је могуће ако знамо да смо и духовна бића или, боље рећи, да је све у нашем животу назначено да буде духовно. То даље значи да у центру сваког од нас постоји трон на којем треба да седи Христос. Ако на том трону унутар срца нашег постојања седи Христос онда све остало седи на своме месту. Једном речју, ако је Христос на свом месту у нашем животу, макар то не могли увек да разумемо или макар било потребно да то дочекамо, пре или касније све остало ће доћи на своје место. Чак и онда када смо на искушењима и на крсту, ако имамо вере имаћемо и трпљења и стрпљења и дочекати да – зато што смо трон свог срца предали Христу – Он са нама, за нас и у наше име успоставља поредак у свему осталом што је у нама и око нас. Зато је увек важно, браћо и сестре, да се сабирамо у храму Божјем, да ту скромно и смирено у молитви и вери узнесемо своје срце и свој ум, предамо свој живот читав Христу и да отворимо себе за деловање Божје у нашим животима. Ако, пак, трон свог бића уступимо свом егоизму, свом самољубљу или неком и нечем другом, онда ће све остало бити извитоперено у нашим животима. Чак и онда када нам иде све од руке, чак и онда када смо моћни, славни и имућни, када нас људи поштују, то што је тренутно осећање радости, моћи и славе пре или касније ће постати бумеранг који ће се обити о нашу главу. Пре или касније осетићемо дубинску празнину или, пак, увек ћемо имати дубоки осећај да нешто није у реду у нашем животу. Имаћемо увек одређену празнину.
Наш народ је кроз векове, браћо и сестре, свако то зна од најмањег детета до старца у најдубљим годинама свог живота, пролазио кроз различита искушења, дуго је живео као странац, више векова није имао своју државу, није било ни спољашње силе да му помогне. Ипак, наш народ је успео да опстане кроз силна искушења и не само то, него и да да предивне плодове своје духовне културе, плодове којим се не само ми поносимо и који красе нашу историју, него плодове којима се диве многи други народи. Зашто је то тако било? Зато што је наш народ увек знао оно што смо рекли на почетку: да трон и центар нашег бића припада Христу. Наш народ је знао Бога, имао поверење и веру у Бога, препуштао се вољи Божјој. Ни на који начин није хтео да одступи од себе, да измени оно што он јесте, да промени систем вредности. И онда када је живео у системима вредности који су дијаметрално супротни и штавише противни оном систему вредности на којем се темељио, растао и развијао – а то је Јеванђеље Христово, то су јеванђељске вредности – и у таквим спољашњим околностима наш народ је имао снаге да живи пуним плућима, да буде креативан и стваралачки и да, ево, нас доведе до ових дана. Могао је то наш народ, јер је имао Цркву, Цркву Православну и православну веру. И ви то најбоље знате. Често ме је неко и од вас питао: Како, оче, да помогнемо нашој деци да се сачувају у страној земљи, да не забораве да су Срби? Браћо и сестре, одговор је једноставан. Темељна вредност, фундаментална вредност како би модерним језиком рекли, базични идентитет сваког човека јесте духовни идентитет. Важно је да чувате и негујете свој духовни идентитет, а то значи да се сабирате у корену који је засадио Свети Сава, а то је православни храм и Православна Црква. Важно је, али не и примарно и пре свега, да својој деци говорите о српској историји, што наравно треба чинити. Не пре свега и изнад свега да их учите да буду Срби, што наравно треба чинити. Ако их будете учили само то, а не буду свесни свог духовног идентитета, тј. своје православне вере, ако не буду живели њом пре или касније, природно је, заборавиће и своје народно и своје национално порекло. Међутим, ако их будете учили и научили православној вери и јеванђељским вредностима – јер је то основно, то је базично, то тврди модерна психологија – када их будете, дакле, научили православној вери сасвим је сигурно да ће онда сачувати и све остало што јесу. Сачуваће у потпуности сваку другу врсту свог идентитета и не само сачувати, него и унапредити без обзира где се налазе, да ли су у Србији, у матици својој, или далеко од ње. Штавише, остаће истински и аутентични апостоли свог народа.
Није вас, засигурно, случајно Бог довео овде. Довео вас је не само да бисте имали хлеба и игара, него вас је довео да као православни хришћани будете апостоли православне вере, да будете апостоли и сведоци јеванђељских вредности. Модеран свет нема више своје границе. Када се каже Запад, Исток, Север и Југ у културолошком смислу, у идеолошком смислу, ту не постоје границе. Постоје само границе између јеванђељских вредности и неких других вредности. Јеванђељске вредности уносе смирење, мир, радост у срце. Оне отварају сваког од нас да можемо сваког другачијег по љубави да примимо у своју душу, да никада не будемо ни против кога, да у суштини никог не видимо као свог непријатеља, чак и онда када он постане непријатељски настројен у односу на нас. Љубите и непријатеље своје, не куните оне који вас гоне. То је јеванђељска вредност. Међутим, свако од нас то чини супротно, не поступа по Јеванђељу, не поступа по вољи Божјој. Наша вера нас учи да будемо отворени, да будемо људи љубави, да чинимо добро и онда када нам други не чини добро. Зашто? Зато што ми чинимо добро Христу онда када чинимо добро било коме. Све што говоримо, мислимо, чинимо и деламо чинимо пре свега Христу. Или испуњавамо Његову заповест или је не испуњавамо. Дакле, вера наша не намеће себе никоме, али сведочи. Онда када смо аутентични сведоци благодати Божије, љубав Његова јесте у стању да гане и срца оних који другачије поступају, који поступају супротно Јеванђељу Христовом и вољи Његовој. Дакле, зато сте ви апостоли, зато сте сведоци да се са једне стране интегришете у простору у којем живите, да се не осетите странцима, да поштујете правила, законе и каноне живота овде, али у исто време да останете оно што јесте, а то можете искључиво и само светосавском православном вером која је вековима и овде и свуда наше претке чувала и очувала. Зато када је реч о томе како да ваша деца увек буду оно што јесу, а да не буду странци овде, учите их православној вери, јер ако их томе не научите доћи ће тренутак када ће осетити потребу за духовном храном. Човек је слика и прилика Божја, човек је, како каже наука, религијско биће. Пре или касније, а отприлике зна се када та глад проради у свакоме човеку,
ако не буду имали православну веру као храну потражиће храну на другим трпезама које неће бити православна вера, а када буду имали храну са те трпезе не само да неће бити православни, не само да ће заборавити на своје порекло, него у зависности каква је храна на трпези, а има и отровних трпеза, неретко ће се десити да ће заборавити и на оца и на мајку.
Реч је Господња: Пустите децу да долазе к мени. Дакле, децу доводите у храм Божји и немојте им превише говорити о Богу, него више говорите Богу о деци.То је православни хришћанин. Када мање људима говоре о Богу, а много говоре Богу о њима, тј. када се моле за ближње, а нарочито родитељи за децу, деца за родитеље, супружници једни за другог међусобно. Када има молитве онда има живота, а када нема молитве онда само вегетирамо, онда смо окречени гробови, како каже апостол Павле. Молитва има снагу и горе да премешта. Молитва има снагу да нас пусти у дубину нашег срца и да ту сретнемо Бога, да ту видимо границу која раздваја добро од зла. Посред нашег срца пролази граница која раздваја добро од зла. Ако се ту будемо спуштали и ту сусрели Господа молитвом, онда ћемо се ухватити добра и све ће бити добро у нашем животу. Онда ћемо ми благодаћу Божјом бити бољи и све око нас ће бити боље. Онда нам неће бити циљ пре свега да нам буде добро, него да будемо добри. Ако смо добри и споља ће бити добро.
Ја се неизмерно радујем што сам овде са вама ових дана и што ћемо имати прилику да узносимо молитве Господу за спасење свих нас, за јединство нашег рода, за мир у нама и међу нама, али и за мир и радост међу свим људима. Мир је име Божје. Међутим, иако се о миру много говори он постаје готово неухватљива реалност. Зашто? Зато што нема мира са Богом, нема молитве. Да Бог да се, као што смо се вечерас сабрали овде, свих ових дана заједно молимо Богу да нас Господ све благослови, да благослови вас, ваше сроднике, ваше домове, пријатеље, овај предиван град и ову предивну земљу, а ја и сви архијереји наше Цркве ћемо увек, макар и скромно, у својим срцима носити вашу љубав и скромно упућивати молитву Господу и за вас.
Извор: Инфо-служба СПЦ
