Чудесно сведочење блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, од 15. јуна 1999. година са страдалног Косова и Метохије.
"Једна породица из Пећи, не сјећам се презимена, вапије за помоћ. Не часећи, погледом тражим по порти о. Радомира Никчевића, који је, међутим, негдје у конацима. Дозивам га гласно, нестрпљив да кренемо. Он истрчава и нас двојица сједамо у џип и већ смо на путу за град.
Пећ је сабласно тиха. Тишину парају само повремени рафали и ријетки аутомобили. Поред нас по раскршћима, мјестимично, промичу у буљуцима мржњом ужарени погледи "учкарлија" (УЧК). Возимо се ћутке, војнички усресређени. У једном тренутку о. Радомир прокамени: "Овдје, се владико, може само погинути."... "А гдје је љепше изгубити главу, него овдје на Косову убавоме!"...кажем му. Негдје близу жељезничке станице, искрсну крај нас група шиптара у војничким униформама... нијесу викали нити пријетили. Одједном један од њих без ријечи потеже бомбу и подбаци је под наша кола, при проласку, па наже бјежати са саборцима од експлозије... Ми у колима такође ишчекујемо, у муку... "Пресвета Богомајко, Краснице, моли Бога за нас, нека нам буде по вољи Божијој!..." Секунд, два, три... Пролазе и - ништа. Бомба - не експлодира."
Из књиге "Љетопис новог косовског распећа"
