На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Преподобни Сампсон странопримац; Свети Севир, презвитер; и Свети мученик Анект.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САМПСОНА СТРАНОПРИМЦА
Велики Сампсон, чија слава брујаше свуда, роди се у славном граду – древном Риму. Родитељи му беху богати и високородни; пореклом беху од царске крви. Одлично изучивши сву световну науку, Сампсон изучи и лекарску уметност, не од нужде, нити ради неке зараде, – јер му његовог властитог богаства беше доста и доста -, него да не остане незапослен и да би својим лекарским знањем Бога ради послужио ништима. И исцељиваше Сампсон неизлечиво болесне: јер се лекарској вештини његовој додаде благодат Господња, која исцељује, а која му би дата због врлина његових и због вере његове у Бога. Поред световне учености Сампсон располагаше и разумевањем Светога Писма, јер много читаше свете књиге, и вером и надом подстицаше себе на љубав Христову.
Када се Сампсонови родитељи преставише и њему велика имања оставише, Сампсон не само продужи чинити што треба, него и одмах стаде пролазна и привремена богатства замењивати непролазним и вечним богатствима, следећи еванђелску реч (Мт. 6, 20). Обилно делећи милостињу, он је врло брижљиво збрињавао ниште и гладне, и на тај начин помоћу трулежног стицао себи нетрулежно благо. Тако је он радио у све дане живота свога, јер му милосрђе беше својствено и по рођењу и по васпитању. Желећи да води скроман и прост живот, он мноштво робова својих пусти на слободу, оставивши себи једнога за најнеопходније услуге. И у самој ствари, нашто би му било потребно толико слугу, кад је он сам постао истински и искрени слуга Господњи? И тако, одрешивши себе од својих богатстава, којима је био свезан као узама, он беше задовољан једном хаљином и једном узицом којом се опасивао. Желећи да душу своју обогати духовним богатством, он презре свет и све у свету, и, подражавајући Христа, он постаде скитач: јер, оставивши своје сроднике и познанике, он оде из древнога Рима и настани се у једној пустињи, као некада пророк Илија.
Но Бог, желећи да многи имају користи од слуге Његовог Сампсона, доведе Сампсона у нови Рим, тојест у Цариград. Ту, нашавши себи неку кућу, Сампсон се настани у њој, збрињавајући путнике и ниште и служећи им на све могуће начине. При томе свети Сампсон је примао и болеснике, и служио им не само својим лекарским знањем него их је и потпуно збрињавао у погледу хране и постеље. Све то он је чинио са толиком усрдношћу, да је изгледало да му је милосрђе саприродно. Јер као што је сунцу својствено да обасјава, и огњу природно да опаљује, тако и Сампсону као од природе беше својствена љубав и збрињавање ништих, болних и путника. И Бог, који благосиља љубавна дела милосрђа ближњима чињена Њега ради, и оно што се чини ништима прима као да се чини Њему, удостоји велике чудесне силе труде слуге Свога Сампсона око болесника: јер свети Сампсон чудесно исцељиваше све неизлечиве болеснике које примаше у свој дом. Но дану му од Бога благодат и дар чудотворства свети Сампсон скриваше плаштом лекарске вештине, да се светост његова не би обелоданила. Смирен срцем, он није желео да га људи цене и славе. Али се не могаше сакрити светионик под поклопац и град који на гори стоји: јер свети Сампсон, сијајући светлошћу добрих дела и узишавши на гору савршеног богоугодништва, постаде познат свима. За њега сазнаде и патријарх цариградски, који га призва к себи и рукоположи за презвитера, иако светитељ то није хтео.
Слава врлина светитељевих допре и до царских палата. И то на овај начин: цар Јустинијан паде у тешку и неизлечиву болест. Позвани бише многи лекари. Прегледавши цара, они по обичају свом стадоше спорити међу собом, и дуго време само речима храбраху цара, а уствари га не могаху излечити нити му болове олакшати. Тада бише позвани најчувенији лекари из целе грчкоримске царевине, али ни један не могаде излечити цара од опаке бољке. Разљутивши се на лекаре, цар нареди да се сви они макну с његових очију, па се сам обрати к Извору свих исцељења и Творцу свеколике твари – Господу Богу: Њему јединоме он повери свој живот, и од Њега стаде са сузама искати помоћ себи. И Бог се не оглуши о цареву усрдну и сузну молитву: јер заспавши на кратко време, цар угледа у виђењу мноштво лекара пред собом, обучених у светле хаљине. И неки лучезарни младић, пришавши к њему, стаде му показивати сваког од тих лекара, говорећи ко је каквог чина и колико му је година; међу њима он показа цару једнога, смерна лица и седих власи, обученог у свештеничке хаљине. Хвалећи њега, светозарни младић говораше цару: „Овај те може, царе, а не неко други, исцелити од твоје смртоносне болести“.
Пренувши се од сна, цар се обрадова томе виђењу које му ули наду на оздрављење, и заблагодари Богу. Држећи пак у памети лик виђеног у сну мужа, цар нареди да поново дозову к њему све лекаре. Када они изађоше пред њега, он их дуго посматраше тражећи међу њима онога кога виде у сну, али га не нађе, те опет паде у тугу и стаде тужити. Но не губећи наду у Бога, он поново нареди да марљивије потраже онаког лекара каквог он у сну виде. При томе, описавши какав изгледа по лицу човек кога у сну виде, цар обећа огромну награду ономе који га пронађе. Онда се многи дадоше у тражење таквога човека, али га не налажаху. Најзад један од царских слугу, који беше и цару познат и светом Сампсону пријатељ, чувши царево казивање о изгледу човека кога у сну виде, сети се да такав изгледа блажени Сампсон који лечи болне, и извести о томе цара. Цар нареди да му са чешћу доведу светитеља.
Када свети Сампсон уђе к цару, цар, чим га угледа, одмах познаде да је то човек кога он виде у сну. И испунивши се радости, цар брзо устаде са свога места, приђе к светоме старцу, загрли га и целива му не само уста него и главу и руке, говорећи при томе: „Оче, ти си заиста онај кога ми Бог показа у сну и обећа да ми преко тебе подари здравље“. – Рекавши то, цар га одведе у своју ложницу, и севши поред њега наслађиваше се његовим лицегледањем; при томе он светитељеве руке стављаше на очи своје, и свесрдно их целиваше, и сузама их орошаваше, просећи исцељење од њих.
Видећи тако велико понижавање царево, блажени Сампсон се ожалости и кротко му рече: Немој то чинити, царе! немој тако неизмерно понижавати себе, да ме не би увео у гордост и ти био крив за моју осуду. Јер чиме то превазилазим остале људе ја, убог и грешан, који требам милостиво снисхођење Христово ради исцељења од грехова мојих? Једино превелика вера твоја у Бога и топла нада склониће Христа Цара на милост, и Он ће те исцелити: јер може учинити све што хоће.
Рекавши то, Сампсон руком додирну болесно место на царевом телу, као да неке лекове ставља, желећи на тај начин сакрити дани му с неба дар исцељивања. И чим само додирну руком болесно место, цару одмах престадоше болови и он брзо потпуно оздрави.
Оздравевши потпуно, цар се силно радоваше не само због свога исцељења него и због тога што се удостоји видети тако богоугодног човека. Затим, желећи да достојно заблагодари светитељу, он му понуди много злата и сребра. Но светац рече цару: Имао сам ја, о царе, много злата и сребра и других имовина, али сам све то оставио ради Христа, да бих добио вечна небеска блага. Но ако хоћеш да ми укажеш своју благодарност, онда Бога ради и спасења свога ради учини ово: поред моје куће сагради дом, у коме бих могао према својим моћима неговати болесне и странце, којима навикох служити. Тиме ћеш ти и себи вечну награду од Бога издејствовати, и моју старост утешити.
Чувши овакве речи, цар ту молбу прими као велики дар себи а не као тражење, и нареди да се подигне странопримница и болница, као што преподобни жељаше. Када здање би готово, цар подари томе дому велика имања ради потреба странцима и болесницима који тамо буду збрињавани.
После тога, свети Сампсон проведе још много година у служењу странцима и у неговању болесника. У таквом пословању он достиже дубоку старост, па изнеможе телом и занемоћа мало. А када му се душа разлучиваше од тела, лице му бејаше светло, и он ни најмање не туговаше што умире, као што обично тугују душе оптерећене гресима и житејским бригама, због чега се и плаше смрти. Светитељ је знао ко га позива, од каквих трудова и ка каквом одмору, и какво благовање очекује његову блажену душу, јер је сваки посланик достојан своје плате (ср. Лк. 10, 7). И тако, богоугодна душа светог Сампсона оде у небеске светове, године 530, а тело његово би чесно сахрањено у цркви светог мученика Мокија, из чијег племена беше по телесном рођењу овај велики угодник Божји Сампсон, и чијих духовних врлина он беше наследник.
Као диван угодник Божји, свети Сампсон се прослави великим чудесима, не само за живота него и после смрти. Од посмртних чудеса његових ми ћемо споменути неколико.
Једном се у Цагрираду догоди пожар, који поче од цркве свете Софије. Пожар беше тако силан, да га нико од људи не могаше угасити. Ватра се брзо шираше, и већ гораху многе раскошне палате и изврсне грађевине, које беху украс града. Неугасиви пламен стиже и до странопримнице преподобног Сампсона. Окруживши је са свих страна, пламен је уопште не могаше додирнути, и она стајаше усред толике ватре као купина неопаљива. Том приликом многи видеше преподобног Сампсона како журно обилази ограду странопримнице и љутито одстрањује од ње пламен пожара; и огањ, као стидећи се светог лица његовог и повинујући се наређењу његовом, одбијаше се од странопримнице на другу страну. Затим изненада страховито загрме, навукоше се облаци и проли се силна киша која, молитвама светога, угаси сав пожар.
Преподобни Сампсон даваше исцељења од сваковрсних болести и по престављењу свом, као што их је давао за живота свог. Тако, једном знатном човеку Теодориту, царском оруженосцу, догоди се да, када је због нечега журно силазио низ степенице свога дома, повреди своју ногу. Од силних болова он леже у постељу, и три дана нити могаше што окусити, нити заспати, нити што проговорити, и беше безгласан као нем. Но при свим тим боловима својим он се усрдно мољаше угоднику Божјем светом Сампсону, призивајући га у помоћ. По истеку три дана, када се спусти ноћ, Теодорит угледа светог Сампсона где стоји крај његових ногу, и додирујући глежањ повређене ноге говори: „Устани, јер ти више нећеш боловати“. – Рекавши то, светац постаде невидљив. Теодорит пак одмах се осети потпуно здравим, и радосно стаде громко благодарити Бога и говорити: „Свети Сампсон је заиста велики угодник Божји;“ – Затим, опипавши своју ногу и видевши да је потпуно исцељена, он устаде и стаде ходити. А када свану, он хитно оде на гроб преподобнога и благодарно му се поклони. И причаше свима на који се начин исцели.
Други велможа у Цриграду, по имену Лав, јашући на коњу, пригњечи своју ногу уз камени зид и повреди. Од тога му се отвори рана, и он се тешко разболе; и из дана у дан болест му се све јаче и јаче погоршаваше. Домаћи његови саветоваху му да позове лекара, да му на повређеном месту пусти крв. И када се већ приближавало наступање четвртог дана, у који је лекар имао бити позван, те ноћи би виђење гореспоменутом Теодориту, који пре тога доби исцељење. Виде он три човека где улазе у дом болесног велможе Лава; у једноме од њих он распознаде светог Сампсона, кога виде у време своје болести, а за другу двојицу мишљаше да су бесребреници лекари, Козма и Дамјан. Теодорит их упита: Куда идете? – Они, с љубављу погледавши на њега, одговорише: Идемо к Лаву велможи. – На то им Теодорит рече: Не знате ли, господо моја, да је он тешко болестан, и да ће му сутра доћи лекари да му лече повређену ногу? – Светитељи одгворише: Нека то не буде, јер ћемо ми поново доћи к њему у петак, и исцелићемо га. – Пренувши се од виђења, Теодорит отрча к болноме Лаву и исприча му што виде и чу. Болник поверова његовим речима и не прими лекаре, него, ослонивши се на Бога, очекиваше петак молећи се. И када дође петак, болесна нога његова доби потпуно исцељење и постаде здрава, као и друга, не требајући никакво лечење. Осетивши се здравим, Лав одмах похита на гроб преподобног Сампсона, и узнесе благодарност њему и онима што се беху јавили с њим.
Многобројним чудесима прослављајући угодника Свог Сампсона, Бог га прослави и тиме што учини да из његовог гроба тече целебно миро, при чему се сваковрсни болесници исцељиваху који се њиме са вером помазиваху. Целебну силу тога мира искуси на себе гореспоменути велможа Лав. Њему се догоди да се поново разболи целим телом, и лежаше као раслабљен, не будући у стању да покрене ни један део свога тела. Но када му цело тело помазаше миром што тече из гроба светог Сампсона, он одмах оздрави. Такође, када се исти велможа једном разболе од очију, исцели се тим истим целебним миром. И велможа Лав, одајући благодарност своме бесплатном лекару – светом Сампсону, узе на себе издржавање његове странопримнице, која тада већ оскудеваше, и даваше све што је потребно за њено одржавање.
Неће бити на одмет споменути овде и то, да у тој странопримници беше тада управник неки Енесије, човек лењ и на послу нехатан, који све послове вођаше немарно. Но једне ноћи њему се преподобни Сампсон јави не као у сну него као на јави, и изби га штапом, говорећи му са гневом: „Зашто си немаран на служби својој и не задовољаваш потребе путника и болесника?“
Од тог бијења Енесије се толико разболе, да му се одузе глас и он онеме, и тело му сво помодре од задобијених рана. А када му сутрадан многи стадоше долазити, он им не могаше ништа проговорити, већ само показиваше на помодрело тело своје. Затим, узевши хартију и перо, он написа како га свети Сампсон казни за његов нехат и немар. Дознавши за то, гореспоменути велможа Лав дође у посету болесном Енесију. А када угледа како му је цело тело модро од батина и како не може да говори, Лав се стаде усрдно молити светоме Сампсону, говорећи: „Свети угодниче Божји; ти знаш моју веру и усрђе к теби, стога испуни молитву моју: исцели Енесија кога си казнио и који на хартији исписа кривицу своју, да би он језиком својим испричао све то, и тако се што више разгласило то чудо у славу имена Божјег“. – Док се велможа Лав мољаше тако, Енесију се одреши језик и отворише уста, и он исприча подробно све што му се догодило. И од тога времена он се сасвим поправи.
После тога неки богобојажљиви људи, договорише се међу собом, умолише патријарха да странопримницу преподобног Сампсона освети у цркву. Тако и би урађено. А за збрињавање путника и неговање болесника, бише при тој цркви подигнути дом и болница.
Након доста времена после тога управником странопримнице беше Евстратије, који се такође не стараше о болесницима и путницима, па усто беше и тврдица. Једном, у току много дана он не даде болесницима уља, због чега и би кажњен Богом, те се разболе од очију. Један пријатељ његов, по имену Лав, који служаше у странопримници, рече Евстратију: „Дај потребну количину уља за болеснике и путнике, па ће ти очи оздравити. Ако пак не верујеш мојим речима, ја ћу ти о томе дати своје написмено“. Рекавши то, Лав седе и написа Евстратију ово: „Ја, Лав, уздајући се у светог чудотворца Сампсона и утврђујући се несумњивом вером према њему, јамчим ти да ће ти се очи исцелити, ако даш потребну количину уља за ниште и путнике, јер ће ти свети Сампсон измолити од Бога здравље“.
Добивши овакво написмено, Евстратије обећа да ће дати потребно уље, и тог дана очи му оздравише. Али, пошто он по нарави беше тврдица, поново престаде давати уље. И гле, једне ноћи њему се јави преподобни Сампсон и са гневом му рече: „Мени ли се ругаш?“ – Уплашен овим виђењем, Евстратије чим свану дозва свог пријатеља Лава и даде му мноштво уља, молећи га да се помоли за њега светом Сампсону, да му опрости грех његов.
Један саветник царски, по имену Варда, човек знатан, разболе се од болести, зване карбункул, и на грудима му се отворише велике и неизлечиве ране. Дуго он паћаше од те болести. Међутим, кад наступи дан светог мученика Мокија,[3] лекари који беху поред болесника и сви домаћи његови одоше у цркву светог мученика на свеноћно бденије; а болесник лежаше на одру и веома туговаше што не може да иде у цркву на празник и да се поклони чудотворном гробу преподобног Сампсона, који се налазио у тој цркви светог мученика Мокија. Док он тако туговаше, њему се јави један стар човек и рече му: „Устани!“ – Болесник му на то одговори: Како могу устати, када сам целим телом изнемогао од тешке болести? – Но старац му поново рече: , Ја ти говорим, устани и иди у цркву светог мученика Мокија, чији је данас празник, и помоли се код гроба светог Сампсона“. – Рекавши то, старац постаде невидљив. А болесник, осетивши у себи снагу, стаде се полако подизати са свога одра, и не осећаше болове од својих рана. Када пак одвеза завоје и скиде лекарске фластере са својих рана, он виде да су му ране потпуно одзравиле. Препун радости, велможа се обуче у празнично рухо и оде у цркву. А када га тамо неочекивано угледаше оздравела, сви се удивише и прославише Бога.
У то време код многих беше обичај да, када се разболи ко, однесу га у болницу светог Сампсона, и тамо је по вери својој добијао исцељење. Тако, када се неком презвитеру Ефедиму разболе од водене болести слуга Георгије, он га упути у болницу светог Сампсона. Провевши тамо неколико дана и не добивши олакшања, Георгије се врати у дом свога господара. Угледавши га, презвитер се стаде љутити на њега због неверја његова, па га поново посла у болницу, наредивши му да измоли себи мира што тече из чудотворчева гроба и да се помаже њиме. Слуга оде, преноћи у болници светог Сампсона, и изјутра се врати здрав. О свом оздрављењу он исприча следеће: Прошлу ноћ ја видех у сну јавившег ми се светог Сампсона, који ми руком својом додирну стомак и рече: „Иди одавде, ти си већ здрав“. Ја се пробудих и осетих се здрав.
Од такве болести паћаше жена црквеног служитеља Ирина. Она у саном виђењу виде светог Сампсона, који дође к њој са светим бесребреницима Козмом и Дамјаном, и додирну је. Од тога виђења она доби здравље.
Та и многа друга биваху чудеса и даваху се исцељења, молитвама преподобног Сампсона, због чега сви слављаху Бога, дивног у Светима Својим, коме и од нас нека је част и слава и поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СЕВИРА ПРЕЗВИТЕРА
У околини града Тудера између двеју гора у долини, званој Интероклеа, бејаше црква Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије. Презвитер при тој цркви беше Севир, човек веома диван по своме богоугодном животу. Један од тамошњих житеља, разболевши се и приближивши се к смрти, посла хитно по презвитера Севира, молећи га да што пре дође к њему, да га исповешћу и покајањем очисти од учињених грехова, и разреши од њих пред одлазак његов из тела. У то време презвитер се налажаше у винограду и обрезиваше лозе. Саслушавши болесникову поруку, он рече доносиоцима поруке: Идите ви напред, а ја ћу вас стићи.
Но потом, видевши да му је мало остало посла у винограду, он одлучи да и то сврши, па да онда крене. Када заврши посао, он крену к болеснику. На путу га сретоше неки што су били код болесника, и рекоше му: Зашто си задоцнио, оче? Немој се више трудити, јер онај човек већ умре.
Чувши то, презвитер задрхта од ужаса и стаде горко плакати називајући себе убицом умрлога. Непрестано плачући, он стиже дому у коме лежаше тело умрлога; и са сузама павши на земљу пред одром, он горко ридаше и главом о земљу удараше, окривљујући себе за смрт тога човека. Док он тако ридаше, покојник изненада оживе. Када присутни то видеше, удивише се веома томе чуду, и обрадоваше се због васкрсења умрлога и од радости плакаху. И распитиваху васкрслога: Где си био? И на који се начин душа твоја поврати у тело? – А он одговори: Неки страшни и веома горди демони, из чијих уста и ноздрва излажаше огањ, узеше ме и поведоше у нека тамна места, пуна страха и ужаса. Но одједном се појави један пресветли младић, који нам иђаше у сусрет са другим светлоносцима, и властно рече онима што ме вођаху: Вратите овога, пошто презвитер Севир плаче за њим, и ради његових суза Господ му дарује овога.
Чувши то, презвитер Севир устаде са земље неисказано радостан и узнесе благодарност Богу. Затим поучивши васкрслога о покајању, и саслушавши исповест његову, и разрешивши га од грехова, он га причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове… После тога тај васкрсли човек поживе још седам дана, непрестано се молећи Богу, па се осмога дана с радошћу престави.
Тако дакле, ми треба да схватимо, колико Господ љубљаше презвитера Севира, јер не хте да га ожалости, него му брзо услиши молитву и учини по вољи. Из тога се јасно познаје, да и презвитер Севир од све душе љубљаше Бога и целог живота свог служаше Му усрдно. Угодивши Господу до краја, он отиде к Њему и предстаде престолу Божанствене славе са ликовима светих.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНЕКТА
Овај свети мученик пострада за Господа Христа 298. године у Кесарији Кападокијској, за царовања Диоклецијана, када у Кесарији беше обласним управитељем Урбан. Он би оптужен пред управитељем Урбаном зато што поучаваше хришћане, што их сокољаше да се не боје мука, него да се, истине ради, супроте незнабошцима и да умиру за веру Христову. Када мученика ухватише, најпре га у тамницу бацише, па потом пред обласног управитеља изведоше. Овај га стаде приморавати да принесе жртву идолима. Но светитељ молитвом својом пообара идоле на земљу. Због тога повалише мученика на земљу, и десет војника тукоше га моткама. Затим га обесише о мучилишно дрво, па му бријачем одсекоше прсте на рукама и ногама, и цело му тело гвозденим канџама искидаше. Али анђео Господњи се јави, ослободи га мука и учини здрава. После тога мучитељи му гвозденим сврдлима пробушише глежње, па му на прса ставише ужарен тигањ; потом га бацише у силно усијану пећ. После тога ужареним скарама пекоше му ноге, па га у тамницу вргоше. И опет му дође анђео Господњи, скиде му окове и учини га здрава. Тада многи незнабошци, видећи мученика здрава, стадоше долазити к њему и крштавати се, и исцељивати се од најразноврснијих болести.
После тога опет обесише светог мученика за ноге о једно право дрво, па му за руке обесише веома тешко камење. Затим га моткама тукоше по стомаку, и бакљама га палише; онда му врело олово у уста сипаше, па усијани гвоздени шлем на главу ставише, и тако у зажарену пећ вргоше. Али божанска благодат Христова сачува га неповређеног у свим тим мукама. То привуче вери Христовој многе незнабошце, који сви бише посечени, и добише венце мучеништва. Тада блаженом мученику одсекоше главу, и из врата његовог место крви изиђе млеко. А догоди се и друго, језиво чудо: мученик, узевши у своје руке свету главу своју, пређе два потркалишта, па тако победоносац узиђе на небо.
* * *
ПОВЕСТ ЕПИСКОПА КИРИНИСКОГ СИНЕСИЈА О ЗЛАТУ ФИЛОСОФА ЕВАГРИЈА
У дане патријарха александријског Теофила, године 411, философ Синесије постаде епископом Кириниским. Дошавши у своју епархију, епископ Синесије нађе тамо свог омиљеног пријатеља и школског друга, философа Евагрија. Но Евагрије беше врло сујеверан и ревностан идолопоклоник. А Синесије, силно желећи да свог пријатеља одврати од идолопоклоничке заблуде и начини хришћанином, веома се око тога труђаше и на томе рађаше, и покушаваше на све могуће начине да га приведе Христовој вери. Али Евагрије не хте ни да чује, нити примаше Синесијеве разлоге. Но и поред свега тога Синесије, ношен великим пријатељством које имађаху међу собом, не престајаше сваки дан убеђивати и подстицати Евагрија да приђе к познању истине. И једнога дана, када Синесије изговори много Евагрију, Евагрије му одговори: Истину рећи, господине епископе, између осталога мени се у хришћанству не допада и то што ви хришћани говорите, да ће настати смак света и да ће при томе сви људи, који год су живели на земљи васкрснути сваки са својим властитим телом, које ће бити нетрулежно и бесмртно, и да ће тада сваки примити награду по делима својим. А не допада ми се још и то што ви говорите, да ко сиромаху даје – Богу позајмљује, и ко расипа новац на сиромахе – сабира себи благо на небу, и примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Све ми то изгледа басна, и варка, и изругивање.
На то га блажени Синесије стаде уверавати да је све истина што хришћани говоре и да у њиховом учењу нема ни трунке лажи. И то му показа помоћу многах доказа. И тако га после мало времена убеди, и Евагрије постаде хришћанин. И епископ Синесије крсти њега, и децу његову, и све домаће његове. После свог крштења Евагрије даде епископу Синесију триста литре злата, да их раздели сиромасима. При томе му рече: „Узми ово и подели сиромасима, и напиши ми својом руком дужничку обвезницу да ће ми то вратити Исус Христос“. – Синесије прими злато, и радо написа задужницу коју му Евагрије потражи, и даде му је.
После дуго времена Евагрије се разболе, и кад беше на самрти предаде деци својој запечаћено епископово написмено, не говорећи никоме шта је у том написмену. При томе он нареди деци својој, да му то написмено ставе у руке кад га буду сахрањивали. Деца тако и поступише. Након три дана после сахране, Евагрије се ноћу јави епископу Синесију и рече му: „Отвори мој гроб и узми твоје својеручно написмено, јер примих дуг и немам више да га тражим од тебе. А знај још и то, да ја својом руком ставих свој потпис на твоје написмено“.
Међутим, епископ није знао да је покојни Евагрије сахрањен заједно са његовим својеручним написменом. Стога он изјутра позва к себи Евагријеву децу и упита их, да ли су какву ствар ставили у гроб свога оца. Деца му одговорише да нису ставили ништа сем очева тела и одела што је било на њему. На то их епископ упита: Нисте ли никакву хартију сахранили са очевим телом? – Тада се деца сетише и рекоше: Јесмо, владико, јер наш отац, кад беше на самрти, даде нам једну хартију, и нареди нам ово: Када ме будете сахрањивали, ставите ми у руке ту хартију, али да нико не зна.
Када то чу епископ Синесије, њему би јасно виђење које имађаше те ноћи. И онда он узе Евагријеву децу, своје клирике и многе друге хришћане, па одоше на Евагријев гроб. Када отворише гроб, они нађоше покојника где у руци својој држи епископово написмено. Узевши му га из руке, они га отворише и – о чуда! – угледаше испод својеручног епископовог писма друга писмена, својеручно написана Евагријем. Та писмена гласила су овако: „Ја философ Евагрије поздрављам тебе, преосвећеног епископа господина Синесија: радуј се! Од Господа нашег Исуса Христа примих дуг, који је записан у овој задужници твојој, и добих сто пута онолико блага на небу, и живот вечни, као што си ми обећао. Зато славим Бога и благодарим твојој светости, јер си ме привео к светлости“.
Чувши то и видевши писмена још свежа, написана властитом руком Евагријевом, усто обавештени и уверени од Евагријеве деце да је при сахрани тела њиховог оца на хартији била само својеручна обавеза епископова, присутни се запрепастише, и сви дуго време викаху: „Господе, помилуј!“ и слављаху Бога који чини таква чудеса и свагда даје слугама Својим таква добра.
