Када су ирачка и курдска војска напале хришћанска села у северном Ираку у лето 1933. године, убијено је до 9.000 људи, а многи су морали да напусте своје домове
Хришћани који говоре арамејски (асирски) широм света обележавају сећање на масакр у Симелу 7. августа. Даном сећања се обележавају злочини почињени над хришћанским становништвом у северном Ираку 1933. године, известила је у уторак информативна служба Про-Оријенте. Пре 90 година ирачке трупе су брутално сломиле наводно планирани „устанак“ асирских хришћана. У то време је живот изгубило до 9.000 хришћана. Већина је припадала Асирској цркви Истока, али је било и жртава које су припадале Халдејској цркви или другим Црквама које се налазе у Ираку.
Масакр у Симелу инспирисао је пољско-јеврејског правника Ралфа Лемкина (1900-1959) да скује термин "геноцид". Под утиском судбине асирских хришћана, држао је предавање на конференцији Лиге народа о међународном кривичном праву у Мадриду 1933. године о „злочину варварства као злочину против међународног права“. Касније је из овог рада развио појам "геноцид".
У лето 1933. године, око 60 хришћанских села у северном Ираку су преплавиле и уништиле ирачке и курдске војске у неколико таласа напада. Највећи масакр догодио се у селу Симел на Тигру, по коме се злочини и називају. Око 350 људи који су се склонили у локалну полицијску станицу умрло је тамо 7. августа 1933. године. После тога хиљаде жена, мушкараца и деце убијено је између 11. и 16. августа у Мосулу и Дохуку. Безброј жена и девојака је силовано. Напади су настављени до краја месеца. Ирачка влада оптужила је Асирце да припремају насилно свргавање како би основали сопствену државу.
Трагична историја Асирске цркве
Масакри су били још једно трагично поглавље у историји Асирске цркве Истока. У безнадежној борби против османских јединица, они су 1915. побегли из завичајних планина и придружили се Енглезима. Међутим, Енглези су искористили Асирце за своје интересе. На крају, са губитком регије Хакари, Асирци нису изгубили само своје срце на самом југоистоку данашње Турске. Око трећине хришћанског асирског становништва такође је страдало у масакрима хришћана јерменске и сиријске традиције, који су касније генерално класификовани као „геноцид“. Католикоса је убио курдски вођа 1918, а његов наследник је умро у избегличком кампу 1920. г.
Многи од преживелих побегли су у Ирак у нади да ће их Британци заштитити. Али 1932. окончан је британски мандат над Ираком и тамо су почели злокобни догађаји. У децембру 1932. Друштво народа одбацило је право Асираца на независност. Енглези нису одржали ранија обећања да ће подржати Асирце, нити су интервенисали да спрече масакре.
Католикос Патријарх протеран
После масакра у лето 1933, Лига народа је поново обратила пажњу на Асирце и расправљала о новом дому за њих. Разматрани су планови пресељења у Бразил, источну Африку, Латинску Америку или Канаду. Делимично решење је тада пронађено у Сирији: 9.000 Асираца нашло је уточиште у напуштеном и потпуно необрађеном подручју реке Хабур. Међутим, значајан број њих је прешао у друге области Сирије, Ирака, Ирана или Либана. Други су емигрирали у Европу, Аустралију и Северну Америку.
Патријарх асирски католикос је био протеран из Ирака. Његово седиште је касније премештено у Сан Франциско, а још касније у Чикаго. Патријарх Мар Геваргис III, који је предводио Цркву до 2021. године, најпре га је вратио у Ирак, у град Ербил (или хришћанско предграђе Анкава) на североистоку земље где доминирају Курди.
Превод с немачког редакција портала "Ризница"
Извор: Кathpress.at
