У историји Цркве увек има места не само за мученике, већ и за издајнике. Чак и међу најближим ученицима Спаситељевим био је Јуда Искариотски.
У периодима затишја – између народних немира, ратова, прогона – то није много приметно. Није да праведника и издајника уопште нема у „мирним временима“, само нису толико видљиви, поготово издајници. Али у време искушења, свако се показује у правом светлу. Искушења откривају оно што у обичним временима само Господ види.
Издајице не постају одједном. Процес отпадништва је дуг и понекад неприметан чак и за самог издајника. Сетимо се поменутог Јуде. Био је један од дванаест апостола, видео је сва чуда Спаситеља, а ипак издао. Зашто? Јер за Јуду је његова лична представа о Месији и Његовој служби била важнија од стварног Христа.
Подсетимо се како је он реаговао на покајање грешнице која је помазала Спаситељеве ноге скупоценим миром: „Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?“ (Јн 12,5). А Јуда је носио са собом благајну за прилоге. Чак се може рећи да је био својеврсни чувар „добротворног фонда“ прве хришћанске заједнице. То видимо и сада када људи који се баве наизглед сасвим добрим и племенитим циљем помоћи својим ближњима, одједном почну да верују да само они знају како да најбоље располажу донацијама које нису дали. Тада се такви људи испуне гордошћу и, ако немају смирења, падају. Управо се то догодило Јуди.
Такође ваља се присетити колико је следбеника напустило Христа када се показало да Он није дошао да испуни њихове политичке снове о великој израиљској држави, борби против Римљана и светској превласти Јевреја. Нису могли да прихвате речи Спаситеља да Његово Царство није од овога света (Јн 18,36). Као и они Јевреји који су први поздравили Христа на Његовом уласку у Јерусалим узвицима „Осана Сину Давидовом!”, а затим узвикивали „Распни га!”.
Многи ни сада не могу да свате да Црква није од овога света.
Отпадништво од Цркве и Бога почиње тамо где човек почиње да себе сматра јединим мерилом истине. Где се такве врлине као што су смирење и послушност исмевају и замењују револуционарним паролама. Где се Црква не види као Тело Христово, већ као политичко оруђе. Тако је било и са Јудом.
Говорећи о таквој појави, важно је не осуђивати никога и не уздизати се изнад других у својој гордости. Jер, поред Јуде, имамо пример апостола Петра, који је самоуверено тврдио: „Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом!“ (Мт 26, 35), али се потом три пута одрекао. Међутим, Петар је, за разлику од Јуде, имао снаге и духовне мудрости да се покаје и врати Господу.
Стога се Црква са љубављу и трпљењем моли за све отпале од Ње, као и за прогонитеље, да се и они, ако је могуће, покају, попут апостола Павла, и као он служе Господу.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
