Манастир је саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру) око 859. године
Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу.
До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.
Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.
Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије
У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије.
Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.
О ИМЕНУ ОСТРОГ
Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“.
Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године.
Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци.
Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.
