Ево ме, смрти
Ево ме, смрти, животе вечни!
Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;
Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал' вуку ме лавре, ветар и море...
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
- Дођи, чедо, на те је сад ред!
У тај ма', ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим' стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.
Ходим, ходим, да се опет родим!
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
