Манастир Пива лежи у подножју брежуљка Ртијеша, који je наставак брда Леденице и који се спушта од Горанскога к ријеци Сињцу, коју називају Пивом.
Манастир се, опкољен брдима, налази између насеља Горанског с једне и Сељана с друге стране, удаљен од њих пo пола сата. Поглед je одавде скучен, jep га сријетају брда, која су у непосредној близини. Положај на коме je манастир подигнут врло je згодан, иако je у удољини између планинских огранака. Овдје се брежуљак спушта врло благо и захвата повећи простор. Са свих страна манастира су пространи сјенокоси, „баре“, a до самог манастира се налазе шљиваци и воћњаци. Изанад манастира, са свих страна, брда су обрасла густом шумом, која je манастирска својина. Мало изнад манастира извире ријека Сињац. Сињац се улива у ријеку Комарницу одмах испод манастира, одакле почиње ријека Пива. Ha извору je пространо и од 30 до 40 м дубоко врело, које увијек избацује силну воду, a зове се Око. Сињац je веома богат пастрвом и лов на пастрве je врло издашан. Одмах испод манастира je манастирска воденица, гдје већи дио Пивљана доноси жито ради мељаве. Ова воденица доноси манастиру око 40.000 дин. годишње. Ту je и ваљаница. Најтежа околност за манастир je та, што je не само удаљен од већих градова, него и нема добрих саобраћајних средстава и путева.
Крчаници су једини путеви који га вежу са Никшићем, Шавником, Гацком и другим већим мјестима. До Никшића има 9-10 сати, до Шавника 8, a до Гацка 7-8 сати хода. Оснивач овога манастира није тражио само заклоњено и удаљено мјесто од угњетача Турака, него и мјесто лијепо и згодно пo положају. И у Пиви нема згоднијег мјеста од овог. Одавде видик пада на околна брда: Варду, Погледину, Пуово, Орлово Гњијездо, Царево Гувно, Црногорчеву Пећину и Леденице. Црква je тробродна, a посвећена je Успењу Богородице. Она има главну цркву и припрату. Припрата je одвојена од главне цркве зидом. Улаз у цркву затварају двокрилна врата, која су украшена шарама разне величине и облика. Она су необично лијепе израде и претстављају ремек дјело своје врсте.
Главна црква има са страна пo два огромна камена стуба; предњи су стубови спојени са олтарским зидом. Ha овим стубовима са страна, у виду лукова, пo двије огромне колоне у правцу истокзапад држе црквено небо, које је врло високо. Са страна су неба споредних цркава, која су и ужа и нижа. У припрати нема стубова, иако je исте ширине као и главна црква; њено се небо пружа у правцу сјевер-југ, противно оном у главној цркви. Небо припрате je много ниже од неба главне цркве, јер се изнад припрате налази тајна скривена црквица. Олтар је простран; с лијева је проскомидијa a с десна „скривница“. У скривницу се улази кроз врло уска и ниска врата. Св. трпеза je у виду правоугаоника и великих је размјepa; дуга je 2.10 a широка 1.30 м. Иконостас je старије израде; има неколико икона из старијег доба. Иконостас краси необично велики позлаћени крст, који на врху иконостаса захвата простор ништа мањи него сав иконостас. Натпис на иконостасу каже, да je начињен 1639 при патр. Пајсију, митр. Василији, при игуману Василији, игуману Теодосију и еклисијарху Герасиму. Томе су били настојатељи јеромонах Теодор Дробњак и јеромонах Михајил, уз помоћ војводе Ника и кнеза Гаврила.
Toгa истог љета ограђена je нова ћелија настојањем јеромонаха Симеона и јеромонаха Христифора. С лијеве стране изнад припрате, између неба и крова налази се скривена црквица. У њу се улази из главне цркве кроз малена врата. Излазак je спиралан и веома узан, тако да се једва човјек може провући. Ово одјељење, пo свему судећи, није моловано. Тамо се налази Св. трпеза и жртвеник. Овдје су калуђери у случају опасности били заштићени, и овдје су се скривали, a овдје су крили и црквене утвари у случају потребе. Како je црква тробродна, она има три олтарске апсиде. Средњи олтар je највећи, a остали су мањи. Црква нема ни кубета, ни звоника, ни манастирске куле. До 1875 г. уз цркву je био звоник од камена и дрвета, врло висок и за три звона, али су га Турци исте године запалили, када je и манастирски кров изгорио. Црква je великих размјера. Унутрашња дужина цркве са припратом и олтаром износи 20, a ширина 14.50 м. Висина је врло велика. Поплочана je правилним плочама, a израђена од тврдог и лијепо тесаног камена. Приликом паљевине 1875 била je пo своду напукла, али je доцније превезана гвозденим гредама и потпуно осигурана од даљег пробијања. Испред олтара je амвон, врло велик, око три метра у пречнику, округао и од ситних и правилних шестоугаоних плоча разне боје. При десном стубу je сто за архијереја, a при лијевом за архимандрита. Изнад амвона виси огромно коло Богородичино, састављено од 12 лукова и 12 плоча, о којима висе 12 икона и неколико нојевих jaja, a прављено je 1691 г. Коло je привезано за небо цркве са 12 ланаца.
Под овим колом су се вршила заклињања за опасне крађе или друге тешке ствари кад je неко био окривљен, пa je требао да докаже своју невиност. Ha колу би се запалиле свијеће, коло би се покренуло и онда би се почело са испитивањем и заклетвом. И коло, и врата, и архијерејски сто претстављају умјетност од велике вриједности. Украшени су седефастим плочицама, са разним шарама и фигурама у виду многокраких звијезда. Сва црква je унутра молована. Претстављени су многи догађаји из Старог и Новог завјета, a од српских светитеља ту су Св. Симеон, Св. Сава и Св. Стеван краљ Дечански.
Црква има двоје врата, западна и јужна. Са стране до јужних врата у углу налази се фреска муслиманина у ћураку, пo свој прилици Мехмед-паше Соколовића, који je био брат патријарха Макарија и који je помагао манастире, пa и овај манастир. Овај држи у руци модел цркве и пружа га другом лику, с друге стране врата, вјероватно брату Макарију, a овај га подноси Богородици. Многе су фреске пропале, ваљда усљед влаге, кад je црква остала без крова од 1875 до 1879 год., a некоје су страдале, али их има и добро очуваних. Црква je покривена лучевим клисом 1879 и 1880, али je већ почео да пропушта воду и потребно гa je замијенити. Изнад главних улазних врата налази се удубљење са фрескама, a испред уласка био je приграђен и покривен притремак, али га данас нема, a само се познају темељи. Манастирско двориште je ограђено зидом. Ha прочељу дворишта je мађупница са високим и пространим камином. Овдје je била манастирска пећ и огњиште за гријање. Сада се не употребљава. До мађупнице je била једна повећа зграда са 18 соба, a тако и са сјеверне стране једна кућа са 8 соба: обије су куће порушене и данас не постоје. С југа je била једна до 20 м дуга ниска и уска кућа са десетак и више калуђерских ћелија, али и она већ не постоји. Данашње манастирске куће налазе се са источне стране цркве. Куће су лијепе и на спрат. Имају приличан број соба, a главна кућа има на спрату с лица дугачки чардак, затворен стакленим прозорима.
О постанку пивскога манастира говори унутрашњи натпис над вратима главне цркве. По њему се дознаје, да je црква основана од створења свијета 7081 (1573) „трудом и подвигом и ценоју злата“ херцеговачког митрополита Саватија, доцније пећког патријарха, a да je довршена 7094 (1586). Натпис у припрати каже, да je припрата пописана трудом игумана Аврамија, уз помоћ војводе Павла Драгићевића и трудом Дуке Вуковића 7134 (1626) г. Ha основу ових натписа, којима се може поклонити потпуна вјера, данашњу цркву основао je митрополит Саватије, a Саватије je био синовац патријарха Макарија, брата Мехмед-паше Соколовића. Ta фреска Мехмед-пашина јасно нам доказује његово крвно сродство са осниваоцем храма, као и то да je Мехмед-паша не само дозволио градњу, већ ју je и помагао. Прича се да je послао олово да се покрије црква, и кад je олово стигло у Фочу Мехмед умре, и тада Турци задрже олово и покрију своју џамију, која je и данас њиме покривена. Да ова фреска представља Мехмед пашу доказује и то што je Смаил-ага Ченгић, кад je долазио у овај манастир, падао на кољена пред овом фреском и клањао. Предање каже да je овдје постајала нека црквица, прије ове данашње, пa и манастир, и да je данашња црква подигнута негдје до старе цркве, или на њеним темељима, али у већем размјеру. И вјероватно je да je то предање тачно. По натпису над вратима цркве, данашња црква je подигнута 1573, a у Записима и натписима Љуб.
Стојановића под бр. 6341 стоји да је јерођакон Саватије из Пећи приложио 1568 год. неке књиге манастиру Пиви, за доба патријарха Макарија. Можда je овај Саватије, као синовац патријарха Макарија, доцније постао митрополит и патријарх. A под бр. 6366 стоји да je Висарион, митрополит рашки, новопазарски и старовлашки, г. 1572 приложио псалтир манастиру Пиви. Ова два записа датирају прије оснивања дана шње цркве, пa je несумњиво да je и прије 1573 год. постојао овдје манастир, сигурно у мањем опсегу и у сиромашнијем стању. Од самог свог постанка овај je манастир био знатан. Он je утолико већу цијену имао, што на великом простору око њега са свију страна није било манастира, пa су га не само ближњи, но и даљи и најдаљи сматрали својом светињом, гдје су људи долазили да се помоле Богу у овом тихом мјесту, удаљеном од градова и главних путева. Ова самоћа je имала силан утицај на побожне поклонике и сматрала се као тихо пристаниште, у ком je душа налазила мира и спокоја. И највећи вјерски великодостојници посјећивали су овај свети храм, пa je то потицало хришћане да се све више скупљају овдје, да прилажу и да манастир помажу. Зна се да je овамо долазио патријарх Арсеније IV 1727 пa опет 1734 год., a патријарх Јоаникије 1742 године. Оснивач манастира митрополит Саватије доцније je постао патријарх, и он je, нема сумње, често долазио овамо да обиђе своју задужбину, a вјероватно je да je овамо долазио и стриц његов патријарх Макарије. A кад су патријарси указивали манастиру такву пажњу, и митрополити херцеговачки су још прије и чешће долазили овамо, обилазећи своју паству, a гдје су долазили поглавари цркве, ту се и народ скупљао да чује ријеч својих владика.
Од постанка његова, манастиру су пристизавали прилози у књигама, крстовима, иконама, одеждама и разним утварима; и тако се манастир из дана у дан богатио и временом постао права ризница старих и скупоцјених утвари. Димитрије, митрополит руднички, приложио je молбеник 1582; неки Никодим из Пилатоваца обећао je 1695 давати манастиру пo стар уља годишње, да му вјечно гори кандило; приложена je причесна чаша 1590; игуман Јосип Пивац приложио je крст 1623; пa су приложени крстови 1597, 1631; један крст прилаже архијереј нишавски Ђерасим 1642; крст сакован за доба архиепископа пећког Калиника 1695, рипиде сковане за манастир 1620, петохлебница 1637, трикире 1688, кандило из Крушедола 1655, кандило 1721 прилог Лалоша Пејовића, кадионица из 1718 прилог Димитрија митрополита Дабра и Босне; пa један крст из 1713 попа Данила Раваничанина Поповића Оногошца: крст јеромонаха Теодосија Пивца 1770 „часно древо“. Овај je крст мали, необичне израде; има кутију са 11 окованих честица Св. мошти.
Oко крста je низ ситног бисера, у средини су двије честице Св. мошти, a између ових пуце за честицу часног дрвета. Но овог je нестало. Од реликвија у цркви се чува у малом кивоту једна света рука до иза шаке; пo предању то je рука цара Уроша, али je без натписа. У манастиру има још много драгоцјености. Једну икону Св. Богородице у сребрној кутији приложио je 1666 г. војвода Стефан Властелиновић; један ђаконски орар, украшен са 70 сребрних и позлаћених плоча разног облика, прилог је монаха Софронија 1683. Осим тога, овдје се чува неколико сребрних пасова. Испред олтара су пред престолним иконама два велика сребрна свијећњака, као прилог војводе Лазара Сочице, a са страна су два висока свијећњака од мермера, са стопама, на којима су извајане лавовске главе. Од старих манастирских књига истичу се спољашњом љепотом и богатом израдом четири рукописна еванђеља окована тешким сребрним плочама. Ha једном пише да je писано 1556 г. у тешка времена за доба султана Мурата, и да je својина хаџи Иларијона владике београдског од 1663, a при крају стоји биљешка да je 1678 дошао у манастир Пиву духовник Теофил и приложио еванђеље и два сребрна појаса. Друго еванђеље je писао поп Георгије на ријеци Дунаву у Слан Камену за доба деспота Јована и брата му јеромонаха Максима и довршио гa je 1501 г., a оковао гa je духовник Јеремија, пошто je донесено овдје 1673 г. Треће еванђеље писао je Јован Харинка у Летичевју (у Русији) 1626 г., a на четвртом највећем еванђељу само се види година на сребрној плочи „1588“. Међу осталим књигама налази се једна као дар грофа Саве Владисављевића од 1732, једна Антонија Петровића од 1760 и једна Михаила Суботића од 1766. Једну библију, штампану у „Острозје“ 1581, приложио je 1586 г. Кирил Степан Кулош. Овдје се чува повеља цара Александра од 1816, којом, на молбу архимандрита Арсенија Гаговића, одређује манастиру Пиви пo 35 рубаља годишње помоћи. Ha књизи Теофилакту има запис, да je купљена 1641, a потписао je поп Дионисије у Хиландару 1642. Ову и још многе друге књиге и разне утвари донио je у манастир Пиву калуђер Теодосије Сочица. Запис на једном апостолу од 1657 каже да ју je донио из Русије неки Вукашин.
Панагијар сакован у Јерусалиму 1645, једну сребрну кадионицу необичне израде, приложио je митрополит Аксентије, a сковао Јован златар у Сарајеву 1728. Овај митрополит приложио je и једну велику икону 1729 г. Кнез Вук Делић приложио је једну књигу 1742, за доба херцеговачког владике Филотија. Једну икону су приложили 1701 Војин, Божо, Илија и Веселин. Ha старим царским дверима може се прочитати да су саграђене трудом и трошком херцеговачког митрополита хаџи Саватија. У Записима и натписима бр. 7398 стоји, да je Дервиш-паша Ченгић 1710 г. узео из манастира Пиве 8000 гроша. Ово je, без сумње, била новчана казна, коју je силни и обијесни Ченгић наметнуо манастиру. И не само тада, манастир je и иначе био изложен обијести гатачких господара из Липника, који су чешће долазили у Пиву и Дробњак, пa успут походили манастир Пиву, да се госте и одморе. Овај је манастир у своје вријеме имао богату ризницу разних драгоцјених ствари. Тако пo једном запису од 1786 г. манастир je имао 36 крстова, 19 кандила, 8 панађијара, 2 причесне чаше, 5 сребрних кашика, 4 еванђеља са сребрним корицама, 60 епитрахиља, 17 наруквица, 12 дарака, 2 дискоса, 2 владичанска одјејања итд. Данас je нестало много од ових ствари, a тиме je и вриједност ризнице умањена. Манастир Пива имао je добрих и вриједних калуђера и настојатеља. Многи су од њих ишли пo народу и даље пo свијету, у Јерусалим, Св. Гору и Русију, да скупљају прилоге. Архимандрит Арсеније Јовановић Гаговић спада у најзнатније калуђере. За доба његовог прекривена je црква клисом од 1790-3 г.
Ишао je у Цариград за ферман, да му се дозволи прекривање цркве и црква је прекривена уз помоћ православних хришћана из Пиве, Гацка, Рудина, Никшића и Фоче. Арсеније je са браћом Саватијем, Јосифом, Софронијем пo други пут ишао у Јерусалим 1794 и вратили су се 1795. Он je два пута ишао у Русију, и кад се други пут враћао убили су га Турци. И хаџи Теодосије Сочица много je допринио да се црква снабдије разним књигама и утварима. И он je био неуморни радник на унапређењу ове свете обитељи. У манастиру je некад живјело пo 10, 15 и 20 калуђера. У завјештају Петра Кречка Николића, којим оставља цркви своју баштину негдје близу манастира, спомињу се уз архимандрита Захарија још 17 духовника. Манастир je бивао све богатији; не само што му се имање увеличавало прилозима, него je и много куповао у појединаца. Тако се данас манастирска имања налазе на свима странама, у многим селима и планинама, што претставља огромну вриједност. Манастирска имања су у Горњој и Доњој Брезни, Јеленим Долинама, Крушеву, Закамену, Горанску, Сињу, Стоцу, Мријешну, Језерцима, Ораху, Стабни, Плужинама, Мратињу, Трсу, Пишчу и Бојковићима. Само je штета што je од свега тога мали приход, јер се слабо арендира. У потоње вријеме овдје je био игуман Никифор Симоновић, који je уредио љетопис манастира Пиве и тиме учинио једну велику услугу свима који се интересују о прошлости ове свете обитељи.
*Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Извор: Ин4с
