Манастир се налази у Доњој Морачи, на десној обали ријеке Мораче, пo којој je и добио име. Саграђен je на високој и тврдој морени, која надвисује ријечно корито на 40 метара. Ha овим окамењеним терасама пружају се многе шире и уже луке уздуж ријеке за читав километар и на средини њиховој уздиже се ова дивна немањићка задужбина.
Изнад манастира дижу се окомите стијене и заштићавају га с те стране, a испод манастира су врло високе пећинасте обале, које падају окомито у ријеку, и са те стране je сваки приступ немогућ. Доњу и Горњу Морачу окружавају многе планине и поглед одавде доста је скучен, јер се налази у дубокој ријечној долини. Иза манастира извире врело, чија вода служи за пиће, натапање и окретање воденичког и ваљаничког кола. Да манастир има саобраћајне везе с Подгорицом, могло би се ово врло добро искористити, данас пак искоришћава се у најпримитивније сврхе. До самог манастира je обронак Светигора са које пада вода у Морачу с висине од 40 метара и прави необично лијеп водопад, најљепши у Црној Гори.
Манастир je удаљен од Колашина око 4 сата хода, и пут, који га веже са овим најближим градом, врло je слаб, a са Подгорицом, поред које протиче Морача, нема никаквих саобраћајних веза. Ha тај начин, манастир остаје у страни од главних путева, пa није довољно ни посјећиван ни запажен, колико заслужује пo старини и историској прошлости. Ha црквеном прагу западних улазних врата урезан je у доба постанка манастира натпис, који потврђује, да га je подигао Стеван, син Вуканов, a унук Стевана Немање, 1252 г. за владе краља Уроша. Црква je посвећена Успенију Богородице. Цијело црквено здање са свима одјељењима саграђено je од сиге, која je доношена из Тушиве, читав дан хода, a само су темељи од љутог камена.
Дужина цркве износи 22.70, ширина 6.36 a висина до крста на кубету око 23 метра. Грађена je у виду крста a саставни су њени дјелови: мушка и женска припрата, олтар, пјевнице, проскомидија, ђаконик и Стеван црква. Испред олтара je врло велик амвон, украшен разним фигурама и са 12 јајоликих кракова. Изнад амвона се уздиже врло високо кубе са 8 повећих прозора и на врху с великим крстом. О кубету виси Богородично коло са иконама, које је служило за заклињање. У мушкој цркви је с десне стране уза зид огромна гробница, саркофаг, у коме je сахрањен оснивач манастира кнез Стеван Немањић. Дуг je 2.24, широк 0.86 a висок 1.19 м, a састављен je од два камена, гробнице и поклопца, све од огромне тежине. Црква има двоја врата: западна и јужна; западна врата и врата на мушкој цркви су необичне израде, висока до 3 метра, израђена од домаћег камена, али тако изглачена, да личи на мермер. Израда je романског стила, пa пo томе се може претпостављати, да су бар ова врата, два двојна прозора на челу цркве и на олтару, радили мајстори из Далмације, који су овај романски стил и пренијели овамо. Олтар je велики и има столицу за архијереја од љутог камена. Изнад Св. Трпезе виси небо, до 2.50 метра у пречнику. Са сјеверне стране има одвојено проскомидију, a са јужне параклис (ђаконик). Пјевнице су доста мале; уз јужну пјевницу je сто за архијереја. Из женске припрате улази се у малену Стеван цркву, названу тако што je посвећена Св. Архиђакону Стевану. Испред западних улазних врата био je тријем, гдје су људи у старије доба остављали оружје и без њега улазили у цркву, али je доцније порушен. Од свог постанка 1252 год. пa до краја XV или почетка XVI в., овај манастир je цвјетао у изобиљу и био снабдјевен свима потребама. Његов оснивач дао му je богато имање, a његово се имање повремено увеличавало куповицом и прилозима, пa je постао врло богат. При свршетку XV или у почетку XVI вијека ударе Турци на Морачу оглобе народ, похарају Морачу и опустоше манастир; скину с њега олово, којим je био покривен, поразбијају слике и потпуно га опљачкају. Манастир je тада пао у најгоре стање у ком je остао, пo предању, око 70 година.
По натпису иза врата мушке припрате дознаје се, да су 1574 г. мушка припрата, олтар и обје пјевнице потписани за доба настојатеља игумана Томе и остале манастирске сабраће о трошку манастирском и прилозима, a уз настојање кнеза Вукића Вучетића из Роваца. Слика овог Вукића налази се одмах с десне стране од улазних врата. Не зна се да ли je и проскомидија пописана исте године; у натпису над жртвеником помиње се игуман Макарије и јеромонаси Лука и Герасим.
Јужни олтарски параклис није поправљен послије похаре манастира и данас се у њему познају многе фреске, које су без сумње, остаци првобитних слика. Овима у многоме личи фреска Св. Богородице у полукружној икони изнад врата на мушкој припрати, пa изгледа, да су нове слике из истог доба. Ha три године иза поправке мушке цркве и олтара пописана je женска припрата. To се дознаје пo натпису у њој, да je пописана трудом и подвигом игумана Мојсија и манастирске сабраће 1577 г., a те године je саграђена и трпезарија. На западној фасади цркве споља насликане су слике руком зографа Ђорђа из Хилендара 1616 г. за вријеме патријарха Пајсија и митрополита херцеговачког Лонгина, трудом игумана Макарија. Параклис Св. Стевана обновљен je и живописан 1643 г., трудом игумана Антонија, a за вријеме патријарха Пајсија, митрополита херцеговачког Лонгина и митрополита зетског Пајсија. У Стеванцркви се служило само на дан Св. Архиђакона Стевана, али je поново запустјела и у њој се није вршило богослужење све до 1906 г. јер није имала иконостаса, a те године je о свом трошку начинио иконостас у Стеван цркви и снабдио je са свим потребама дугогодишњи настојатељ манастира архимандрит Михаило Дожић и од тада се у њој врши служба на дан храма. Сви дјелови цркве су у фрескама. Слике претстављају разне старозавјетне и новозавјетне моменте из живота пророка, Христа, Св. Богородице, апостола и разних светитеља. Претстављен je страшни суд, лоза Јесејева, сабори светих отаца. Од српских светитеља налази се у женској припрати до улаза у Стеван цркву, слика оснивача кнеза Стевана са сликом манастира у руци, како прима монашки чин и Св. Богородица га приводи Христу, да га прими у своје вјечно царство.
У Стеван-цркви je опет фреска кнеза Стевана, са сликом манастира у руци, кога Архиђакон Стеван приводи Св. Богородици. Када се обнављала, поправљала и потписивала велика црква иза похаре и опустошења, онда су начињена и врата на мушкој цркви. Ова су врата двокрилна и од мозаика. Израда je необична и претставља једну особиту умјетност; ова врата, нешто слична вратима у манастиру Пиви, али љепша претстављају једну драгоцјеност од необичне вриједности. Са разнобојним мозаиком претстављене су многе фигуре, разне пo величини и облику. Слично њима украшене су и двије налоње и једна мала налоња са шест ногу. По предању, данашњи иконостас не потиче из 1574 године када je црква поправљена. Говоре да гa je приложио патријарх Василије Бркић. Патријарх je хтио једном приликом да отвори гроб кнеза Стевана, пa му се узела десна рука. Одмах се покајао, пa се помолио Богу, да му поврати здравље и рука му оздрави. Он je тада из захвалности начинио иконостас у цркви. По свему се види да je иконостас старије израде, a да ли потиче из 1574 г. или je прилог Василија Бркића, тешко je утврдити. Над царским дверима налази се „Недреманое око“, a изнад тога распеће.
Манастир има малу цркву, посвећену Св. Николи, названу „Никољска црква“. Налази се у манастирском дворишту с јужне стране; дугачка je 5 м, a толико и широка. Удубљена je за 3-4 степенице. Опустошена je кад и велика црква, a обновљена je и потписана 1639 г. трудом игумана Антонија за вријеме патријарха Пајсија и митрополита Лонгина. Висина ове црквице износи око 6 м. Олтар заузима скоро половину цркве. Таван je од дасака, a покривена je плочама. Сва je у сликама. Фреске су добро очуване и врло лијепе. С десне стране до уласка насликан je Св. Симеон и Св. Сава. Ha сјеверној фасади Св. Никола приводи кнеза Стевана са сликом овог манастира у руци к Св. Богородици. Кнеза Стевана овамо називају „светим краљем“ и у натпису над овом сликом писац га титулира „благовјерним краљем и господином“.
Ha сликама je претстављен живот Св. Николе од рођења до смрти. Ова je црквица била запуштена све до 1881 год, a те године je о манастирском трошку обновљена и од тада се у њој на Св. Николу врши богослужење. Пред црквом Св. Николе била je приграђена мала припрата, a зато je сав предњи дио цркве полован. Ова je припрата уклоњена давно и фреске на зиду су скоро нестале. Од икона су врло важне: 1) Икона на гробу кнеза Стевана, која je висока 2.55 a широка 1.53 м. Она je насликана 1645 г. пo наређењу игумана Луке Равњанина, a платно je јеромонаха Јеврема из села Лепенца, за доба патријарха Пајсија и митрополита Пајсија Колашиновића. Te године се саградила и ћелија у Поповој Њиви. Средину иконе захватају слике Св. Симеона и Св. Саве. Около су равне слике, a пo дну слике су изображени Св. Краљ са протомајстором и слика манастира, a сав остали простор испуњен je житијем Св. Саве од његова разговора с калуђерима у двору његова оца пa до његове смрти. Израда ове иконе подудара се са израдом иконе према гробу. 2) Икона Св. Архангела Михаила, коју je насликао 1671 године неки Радосав из Бијеле за вријеме патријарха Максима. 3) Икона Св. Луке из 1673 године као прилог јеромонаха Авесалома. Ha средини je изображен Св. Лука гдје црта Богородицу, a около je у малим сликама претстављен живот Св. Луке. 4) Икона, на којој je претстављено Успеније Богородице; њу je насликао 1713 год. Гаврило, са благословом митрополита херцеговачког Герасима, зографа Димитрија „даскала“ у доба патријарха Мојсија.
Средину иконе обухвата слика Успенија, a около у неколико малих слика претстављен je живот Св. Богородице од рођења до смрти. 5) Икона, на противној страни гроба кнеза Стевана, која je цртана 1714 г. о трошку игумана Михаила Морачанина. Ова je икона висока 2.61, a широка 1.53 м, и претставља Јована Крститеља са главом на тањиру, a остали простор испуњен je житијем Св. Јована од рођења до смрти. Од реликвија овдје се налази једна света рука (лијева) Св. Харалампија, али без палца. Неки паша наишао je с војском у Бањане и пао на конак код попа Сава Копривице, који je био и кнез, и понуди му на продају једну свету руку, која je узета из манастира Мораче, и поп je откупи за 100 цекина. Ова се рука чувала у кући попа Саве, a на умору je оставио потомству аманет, да je поврате Морачи, кад у њиховој кући не буде попа. Кад je 1929 умро потоњи поп Иво Копривица, онда je његов син предао ман. Морачи ову светињу.
У манастирске знаменитости спадају: Агиазма, у којој се чува богојављенска вода, висока 1.40 м, од мермера je и има мермерни заклопац с натписом „1621 г.“ и петохљебница, начињена од манастирског сребра 1723 г. О архијерејском столу виси једна штака дугачка 1.28 м, начињена од бијеле и црне кости, са кривим дршком. Говори се да je ова штака кнеза Стевана, који се у старости замонашио и овдје провео потоње године и ту и сахрањен.
Кад су Турци опустошили манастир, покушали су да опустоше његов гроб a тада je, пo народном предању, сукнуо пламен из гроба, од чега су се Турци уплашили и побјегли. Заиста покушавало се да се гроб отвори, јер се то познаје пo изрубаним ивицама заклопца, a да ли га je когод и отворио, не памти се. Због своје забачености и неприступачности манастир Морача je за дуго био склониште драгоцјених књига и икона. Овдје се и данас налази октоих, штампан на Ободу 1493 г., веома ријетка књига, која се могла сачувати једино у овако заклоњеном мјесту. Октоих нема поговора, али ипак не губи зато своју вриједност. Овдје je било много и рукописних и старих штампаних књига, a данас их je много мање. Данас се овдје чувају три рукописна јеванђеља, један апостол и чудеса Св. Богородице. Једно јеванђеље написано je у Св. Гори за плату духовника Саве Морачанина и инока Василија из Дробњака из села Загуља, који су га приложили ман. Морачи 1668 г. a писао гa je јеромонах Макарије, ученик духовника Саватије Морачанина. Ha другом јеванђељу стоји биљешка без године, да су колашински Турци ухватили три „сирјака инока“ и ставили их на муке да им даду пape, a они, не имајући им што дати, дадоше им ово јеванђеље у залогу докле им даду уцјену. Турци су ову књигу оставили у неког Трипка из села Осредака, a кад на рок не добише уцјену, узеше књигу, скинуше с ње сребрне окове, пa je бацише у поток Кошчаницу. Ha посљедњем листу пише, да се поновила и прекрила велика црква 1742 г. за доба игумана Јосифа и духовника Филотеја.
Чудеса Св. Богородице писана су руком монаха Гаврила 1733 год. Ha Св. трпези чува се један крст од велике вриједности и необичне израде. Унутрашњост je од тврдог дрвета, a ивице су оковане сребрним пa позлаћеним уским плочицама. Висина са стопом нзноси 0.51 м, a ширина 0.19 м. Са свих страна у дрвету су изрезани разни догађаји из живота Христова, a на крацима српски светитељи: Св. краљ Стеван, Св. цар Урош, Св. Симеон, краљ Милутин и Стеван Дечански. Иако су слике врло малене ипак су веома јасне и разговијетне. Ha књигама су вођене разне биљешке. Ha једној старој књизи „усопших“ пише, да је владика Серафим платио за ђемију 100 гроша 1645 год., пa даље, да je епископ Никифор дошао у Морачу 12 маја 1833 год. и поставио свештеником Никодима Ђурђића и Симеона Дамјановића; пa даље, да се 1830 год. саградио град у ман.
Морачи при игуману Теодосији и јеромонаху Димитрију. Сличних записа има пo многим књигама, a и пo зидовима. По уцртаним биљешкама нa зидовима дознаје се, да je патријарх Мојсије дошао у Морачу 1714 год. a патријарх Василије Гркић 1768 год. и да се архимандрит Аксентије Шундић поп вратио из Русије 1797 год., да су кнеза Радула убили Турци 1794 год. и да je смрт Радулова сина Јована ожалостила сву Морачу, јер гa убише Турци на вјеру 1797 год.
Манастир се помиње 1444 г. када му je поп Никодим приложио три књиге. Еклисарх Силвестар приложио му je књигу 1625 год., a литургику приложили 1749 год. поп Гаврило и поп Божо. Ове двије потоње књиге налазе се у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Скопски митрополит Силвестар приложио je књигу 1663 год. ман. Морачи, гдје je пострижен. Овдје je одржан сабор 1654 год. на коме je написан један спис који je требао однијети Папи у Рим епископ Пајсије из Будимља, али су га Турци, чувши за то, убили. Манастир има повише кућа. Испред цркве се пружа читав низ кућа, од којих се једна зове „Кокотовића“ коју je зидао игуман Теодосије Кокотовић. До ње je „Мађупница“ за коју тврде да je пo постанку најстарија. Ha чардаку крајње јужне куће смјештена су звона (манастир нема звоника). Манастир je ограђен високим зидом, и има двије капије, од југа и сјевера. До сјеверне капије je кућа „Головића“ са чардаком, коју je подигао калуђер Головић, a до ове подужа кућа на два спрата коју je градио архимандрит Димитрије Радојевић, a поправио je и довео у данашњи ред архимандрит Митрофан Бан. Доњи спрат ове куће служио je за школу a горњи за отменије госте.
Ово je најљепша манастирска кућа. Црква je покривена клисом године 1891-3, a све куће плочама. Куће не одговарају љепоти манастирске цркве и требало би извршити многе преправке, да се грађевине уједначе. Из овог манастира изашли су многи и заслужни калуђери. Међу њима je архимандрит Аксентије Шундић, који je при крају XVIII и у почетку XIX вијека управљао манастиром.
Он je ишао неколико пута у Русију, да тражи помоћ за народ, a много je допринио, да Мића Радовић убије Асан-бега, чим се Морача ослободила од турских изјелица. Архимандрит Димитрије Радојевић је управљао манастиром од 1831 до 1864 год. Иако je био готово неписмен, ипак je много унаприједио манастир; он je саградио неколике куће, цркву у Горњој Морачи и мост на Морачи испод манастира 1842 год. Он je онај калуђер, кога пјева Мажуранић у свом спјеву „Смрт Смаил-агe Ченгића“. Димитрије се истицао и као вођа у борбама с Турцима и никакав важан посао у нахији није се предузимао без његова савјета и учешћа.
За доба архимандрита Димитрија био je овдје калуђер Никодим Ђурђић. Кад je манастир Довоља запустјела око 1852-4 год. он дође у Довољу и узме тијело Светог Арсенија, пa га донесе у Морачу. Ту се посвади с Димитријом око подјеле прихода са кивота и Накодим однесе свеца у Куче, одакле га 1856 год. узму Бјелопавлићи и пренесу у Ждребаник. Архимандрит Митрофан Бан био je настојатељ од 1869 до 1879 год. Он je овдје био за вријеме напада Турака на Морачу 1877 год. и у одбрани манастира показао je необичну храброст. У овој одбрани он je командовао са једним дијелом војске и одбио Турке, који су били дошли до ријеке. Архимандрит Михаило Дожић управљао je манастиром од 1879 до своје смрти 1911 год. Он je обновио 1881 год. Никољску цркву, a за његово доба je прекривена клисом велика црква. Његов споменик који му je подигао синовац, митрополит Гаврило, налази се одмах до олтара; a до овог споменик Димитрија Радојевића, који му je подигао манастир, под управом данашњег архимандрита Мирона Меденице, који je написао љетопис манастира. Манастир има велико имање, воденицу и ваљалицу, али аренда са имања на одговара стварној вриједности имања.
Границе имања обиљежене су у натпису на улазним вратима Никољске цркве, a поједина имања ограничио je и обиљежио у нарочитој књизи архимандрит Михаило Дожић. Манастир Морача од постанка свога служио je као зборно мјесто главара морачких и ровачких, a у свим важнијим случајевима овамо су долазили, и главари васојевићки, кучки, братоножићки и пиперски
Једном ријечју овдјe jе био збор брђанских племена и овдје су се решавала сва важна народна питања. Главари брдских племена одржавали су одавде везе са Цетињем преко Ивачева Дола и Пипера, a с Дробњацима, Ускоцима и Шаранцима преко Јаворја. Манастир Морача je служио као жижа, одакле je синула многа варница, која je наговјештавала овим крајевима наду за бољу будућност. И та улога овог манастира дала je многе духовнике, знатне духовне и народне вође, као Шундића, Радојевића, Бана, Дожића и друге.
Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Извор: Ин4с
