Предговор Његовог Преосвештенства Епископа будимског г. Лукијана књизи Парохије Карловачке митрополије I , аутора Милана Дујмова
Од Апостолског сабора одржаног у Јерусалиму у првим деценијама постојања Хришћанске цркве, па све до наших времена, тело Христово на земљи у виду Цркве непрестано се ширило, узрастало и мењало свој видљиви начин живљења и трајања у времену али задржавајући суштински карактер небоземне заједнице којој је глава сам Христос. Саборност цркве извире из свете Литургије као средишта црквеног живота. Епископ, који је слика Христова и глава локалне Цркве (епархије, митрополије) у оним границама које су му од више црквене власти (Сабор) додељене (географске границе епархије), предстоји литургијским, црквеноадминистративним, законодавним (канонском) и сваким другим животом локалне Цркве. Своју архипастирску делатност епископ на микро плану (парохије) врши преко свештеника а и једнима и другима у најопштијим пословима како црквеним тако и световним помажу ђакони. Ова три степена свештенства подразумевају и заједницу верних, али не номинално него у пракси, која се труди да узраста по мери раста Христовог. Ову пак заједницу Господ кроз Свету тајну свештентва, којом обасипа оне које се удостојише, напаса Телом и Крвљу за вечни живот.
Тело Христово којем припада наш српски православни народ ми данас називамо Српска православна црква, међутим наша помесна Црква мењала је своје називе али и организациону структуру током бурне историје, увек остајући оно што суштински и јесте – тело Христово кроз које наш српски народ може да доживи предукус Царства небеског.
Наш први архиепископ Свети Сава имао је седиште у Жичи, његов наследник Арсеније Сремац имао је седиште најпре у Жичи а потом у Пећкој Патријаршији. За време владе благородног цара српског Душана, Српска црква уздигнута је у ранг Патријаршије, а Јоаникије је постао први патријарх. Било је и укидања Пећке Патријаршије за време Турака, а било је и обнове, па је тако Макарије Соколовић постао први Патријарх обновљене Патријаршије. Уследили су ратови против Турака у које смо и ми Срби били укључени па смо спас потражили у Сеобама. Патријарх Арсеније Чарнојевић повео је 1690. године српски народ у Хабзбуршку монархију, која се простирала до Београда а обухватала је и Угарску. Српски народ је у овој хришћанској земљи започео своје црквено и национално организовање. Веома брзо су реорганизоване епархије на територији Хабзбуршке монархије, а 1700. године одржан је и црквени сабор у Дунасечују. После смрти Патријарха Арсенија III Чарнојевића, Цариградска Патријаршија је интервенисала на нашој канонској територији, у оквирима тадашњег Османског царства, постављањем фанариота за патријархе у Пећкој Патријаршији.
Истовремено, у Хабзбуршкој монархији оснива се 1708. године Крушедолска митрополија а потом мења назив у Београдско-карловачка, да би на послетку добила коначни назив Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима. Пећки патријарх Калиник Грк да би превазишао поделе издао је Карловачкој митрополији одговарајући документ којим је она призната за аутономну цркву.
Карловачка митрополија од свог оснивања до уједињења обласних српских црквених јединица у јединствену Српску Патријаршију (1920) била је бастион одбране православне вере и српског националног идентитета. Она је била светионик у смутним временима у којима је наш народ био разапет између таме под Османским ропством и привидног сјаја западног система вредности који је започео обрачун са православљем кроз црквену унију.
Иако су Карловачки митрополити и епископи били црквени и народни прваци, крајеугаони камен и темељ Цркве и црквеног живота били су наши врли знани и незнани свештеници и монаси. Они су били први у народу, осећали су пулс српског народа и били велики прегаоци на њиви Господњој.
Аутор Милан Дујмов, као врсни историчар и познавалац црквених прилика, веома добра зна колика је била улога свештенства наше Цркве у свим областима и крајевима где смо имали организовану цркву, те стога не чуди избор области његовог научног истраживања у којем се одлично сналази. Читалачкој јавности је свакако познато и његово раније дело „Листа свештеника српске православне епархије будимске“ које редовно користимо као својеврстан приручник у неговању културе сећања на наше врле свештенике.
Свештенство Карловачке митрополије, која је обухватала седам епархија, било је веома добро образовано. Најпознатије богословско училиште било је у Сремским Карловима, али школовали су се и другде – Пакрац, Вршац, Черновице, па и у страним универзитетским центрима. Статистички подаци нам говоре да је свештенство осим теологије веома добро познавало и грађанско право, а обично су говорили и више страних језика. У многим местима, захваљујући вредним српским свештеницима покренути су разни заводи, задужбине, школе, фондације. Основане су библиотеке, почели су да излазе локалне новине, разни листови и часописи. Такође, свештенство се бавило и писањем – објављивали су песме, писали научне радове на историјске теме, објављивали уџбенике и разне друге књиге. Свештеници су увек били на првој линији одбране у сваком смислу. Они су били испружена Божија рука константно присутна у српском народу. Служба свештеничка није нимало лака. Често су народ и историја склони осуди и разматрању чињеница, али када се свештеник пресели у Царство небеско видимо да је све оно што је за више деценија своје службе чинио, заправо превазилазило могућности. Допринос и бој у поднебесју који су војевали свештеници увек је био и биће за свету Цркву, коју ни врата пакла неће надвладати.
Од непроцењивог значаја је управо ово капитално дело на које је са великом љубављу, умећем и знањем прионуо аутор Милан Дујмов. Ми често у црквеним молитвама кажемо за покојне – Вечан им помен. Саставити листу свештенства Карловачке митрополије управо је неговање културе сећања и служење вечног помена свима њима.
Животи и имена извађена из разних архива, црквених протокола, пописана са надгробних споменика и сакупљена из разних доступних и мање доступних извора, овим капиталним делом сачувана су од заборава.
Свети Апостол Павле нас у посланици Јеврејима поучава: „Сећајте се старешина својих који вам проповедаше реч Божију, гледајући на крај живота њиховог угледајте се на веру њихову.“ (Јевр. 13,7). Светлост дана угледала су имена свештеника који су верно служили Богу и роду. Достојно и праведно је неговати културу сећања и на овај начин. Српска православна црква прислужује својим верним служитељима неугасиву воштаницу и чини им вечан помен управо овом књигом.
Епископ будимски
+ Л у к и ј а н
Извор: Епархија будимска
