Дати видљиви одраз духовном присуству и кретањима Душе.
~ Аби Варбург (Духовни списи) ~
Ако помилујеш непријатеља, имаћеш противника; ако поштедиш страст, устаће на тебе.
~ Преподобни Нил Синајски (Нил Постник Старији) ~
Унаточ стихији „царских” обичаја, јер и то одвајкада бива, људска бића поучена су да је свет ‒ промена, а живот ‒ својеврстан став, счега, тако надахнута Божјом узрочношћу, бивају кадра да одабирају најпречи пут, у сагласју са исконском природом властите целовитости. Дух целине захтева заједницу (с)твари: примати скромно, а праштати радо, уз чувство поклоњења илузији (као каквом мелему човеколикости), топло благодарећи доброчинству чијим се ревновањем разум умирује.
У прилог уметности разумевања (политичке) илузије, Драган Симеуновић ејдетски устоличује психолошки метод врсног тумачења науке разлике, изнутра пробуђен осетом крочеовске обдарености, не би ли, посве достојанствен, из чудноватог вртлога осебујних емоција, проносио истину свеуједињујућег, свеосвећујућег, промислитељског и просветитељског спокојства, пред дубинама властите Душе. Стога нас овај врлински домостроитељ (по)знања, у пунотној стварности свога красног Духа, узноси скалином велелепне духовне и интелектуалне самосвојности, утом нас не лишавајући приговора дозревању индивидуалног, па и идентитета колективне стварности, но, надасве опрезно и без предубеђења, стреми да начини сентиментални отклон од изгредништва одијумских подухвата. Наиме, поменута наука разлике очитује интервал између чињеничне збиље и репродукције њене неизбежности: Велике нарације света јесу одслушане, чиме, намах и појмљене, премда остављају траг растућих поимања, што бивају надвладана при најтишем чезнућу Душе, док упућују на делатност усахнућа или пак на комадање (о)збиљности, услед потраге за имагинаријумом власитог света.
Ревносно узев, прикладно је напоменути да је феномен илузије једна од најдосуђенијих појмовности, с којом се, одрана, сучељава људско мишљење. Драган Симеуновић, у сходству таквих опредељења, на један очевидан, систематичан и пријемчиво учинковит начин, излаже повест етичких и естетских аспеката психолошке класификације илузорности историјског нам времена, счега нагиње ка еукликлидској реконструкцији чињеница дугог трајања, још од постања света који не обилује само хеуристичким вредностима, тиме, у своју традицију, убирајући чист еклектицизам интелектуалне и духовне самосвојности, те експликујући стање вечних и вечитих научних истина, чији ће циклус платонских интерпретација, стасао од класичних светова, остати (об)разложен ренесансом особите мудрости.
Драган Симеуновић упушта се у уметност баштине политичких илузија, наслојених преимућством алегоријских времена, тако заснивајући свет у којем је важно умети испољити рефлексију о политичкој природи илузија, као недостатном и недовољно осмишљеном међупростору исказа, претпостављеном моћи говора, vice versa, експлицитно утемељеном и аутентично насловљеном варијацијама аранжираних концепата деликатности, ангажованих ентропијском перспективом „интелектуално” ведре смрти:
Како је најјаче средство супротстављања, не сила и насиље, којима се само одстрањују више пијадестални уживаоци, а мање конструктори истрошених илузија, већ нова, старој супротстављена илузија, кружење илузија се наставља, а политика потврђује као незаобилазна и незаменљива уметност стварања илузије и трајно извориште илузионизма.
Више од мере у којој је икаква уметност, она, као и свака уметност, мења своје стилове и актере (творце и конзументе), али брже и чешће од свих правих уметности. Трагање за општом и вечитом илузијом се наставља. Али, ниједна, што увек значи и најновија политичка илузија, нема и не може имати обим општег као тоталног друштвеног важења. Увек постоји „индивидуум који остаје чврсто при својој коначности, насупрот Богу”, а како се највиша власт идентификује са Божјом, свака супротстављеност тој илузији се проглашава за „вољну и намерну коначност зла”, као зла неприхватања илузије. То зло, као и добро, има својство ширења утицајем из индивидуалног епицентра у форми концентричних кругова.
Камен критичке неверице индивидуума, који довољно снажно и гласно удари у блиставу површину политичке илузије, ствара социјалне кругове сумњи, који, утврђујући право на сумњу, рађају своје, све шире кругове неприхватања илузије.
Иако неверица најширег круга није, по много чему, равна неверици удара по илузији центра, оне су истоврсни грех неприхватања политички доминантне илузије.
Битан проблем политике као уметности илузије је степен њене идејности. Уколико је илузија више безидејна, утолико је више обмана. Тек идејност омогућује привид као облик егзистирања илузије. Овде се види колико је важна испреплетеност илузије и стварности, као и лажног и истинитог. У оној мери у којој основана политичка идеја, којом је прожета, постане реалност, илузија престаје да постоји. То, разуме се, понекад може бити добро за друштво, али најчешће није и за политичаре којима су илузије, по много чему, важније од претварања обећања у стварност.
Нестанак једне илузије може да значи истовремени захтев за новом, и мада једну илузију може проносити више политичких генерација, сваку нову илузију обично носе нови људи. Отуда толико неиспуњавања идеала у политичкој историји цивилизације, не као израза неспособности политичких делатника, већ њиховог страха од своје истрошености, услед неимања илузије у којој им је намењена главна улога.
Неопходно је, ипак, разликовати ситуацију када политичар ствара и негује илузију којом жели да доспе до реалности, од ситуације у којој илузија постаје затворена самосврха, без могућности да своје додирне тачке с реалношћу претвори у мостове ка њој.
Ти затворени или отворени мостови су чешће израз карактера стваралаца, мислилаца и барјактара илузије, него повољних или неповољних друштвених околности на које све тако лако и радо сваљујемо када крах неке илузије, којој смо се подали, изазове рђаве друштвене последице.
(Симеуновић, 2022: 70–72)
„Политика као уметност илузије” не остаје рубна нити омеђена теоријом која претендује ка ослобођењу бесловесности човека, већ прокламује рефлексију о начину на који човек може у целости да оствари оно што суштину подразумева, дакле ‒ етику, поимајући доживљеним илузије премодерног и постмодерног човека, мимо покушаја и домашаја да се те илузије, посве субјективно, сведу на простодушно разазнатљиву генезу света у настајању, било да је њихов апологета појединац или пак друштво. Будући да појам илузија, сам по себи, не постаје ослобођен метафора подразумевања, бива прихватљиво схватање да истицај те појмовности почива на начину окренутости унутарње јој целине према вањском јединству човека и света, и то услед усредсређености на спецификум нераскидиве им метафоричности.
Драган Симеуновић очитује безобалност интелектуалне лепоте (под)разумевања мудрости изведеног света који смерно надилази, зналачки умилно отискујући печат на своје незаустављиво научно Небо. Оно што пак трансцендентује такво беспрекорно познање света преостаје нам као крхко, али сасвим памтљиво, јер ослобађајућа је само она спознаја која допушта да таквом свету одолимо.
Својом књигом, аутор врсно изналази дојмљив траг примерног сензибилитета, притом самопоуздано сричући (не)настањиви мост елитизма. Тиме чини да подразумевано достојанство његове максиме, пошто заплени ум, већма надвлада ограничене размештаје недоличне збиље:
Илузија о могућности успостављања и дељења опште правде из једног центра политичке моћи исказује се у посебности колективне кривице.
Но, то је уједно и пример како се илузија неких народа о сопственој посебности и изабраности, посредством илузије других о њиховој посебној кривици, претвара у њихову реалну одабраност за кривицу.
У том смислу, и свако политичко суђење војнички пораженима није ништа друго до „праегипатско” суђење мртвима. Да ли је разлика тек у естетској инверзији, када је на делу суђење пораженима као политички мртвима и мртвима као не потпуно политички пораженима или је пак у питању моћ илузије да је непораженост јача од смрти?
Суђење умрлим моћницима и данас, често у форми медијског или идеолошко-политичког линча, које датира од староегипатских времена, када је свако, после смрти владара, могао јавно да изнесе своје жалбе на његов рачун, јесте ударац у празно, израз немоћи реалности пред илузијом. Мртви моћници су недодирљиви, не утолико што су мртви, него уколико су непоражени напустили овај свет. Суђење таквим мртвацима јесте унеколико и приближавање реалности пут илузије, али и видан знак трајања илузије о настанку нечијег ванземаљског битисања, дакле, о постојању натприродног својства.
Суђење неком ко нам ништа више у реалности не може нашкодити значи да се понашамо као да нам стварно може, да, у ствари, признајемо да је жив и после смрти, попут божанства, и то није израз наше, већ његове надмоћи која је перфектно изграђена у нашој свести тако да као илузија траје, не док је он, него док смо ми живи. Илузија је део вере у чуда, јуче вера у бесмртност стаљинских политичара и њихове политике, данас вера у брзу и ефикасну, „за ноћ” остварљиву привредну транзицију и демократизацију заосталих и сиромашних друштава Истока, као вера у коју, сасвим разложно, не верују сасвим ни творци те илузије, али која се јавља као неопходност прихватања глобално најдоминантније и најпробитачније илузије. Најдоминантнија је увек она која има најјачу политичку подршку, а то не мора бити увек подршка државе, али увек мора бити организована политичка подршка.
Одрживост илузије зависи од снаге њене привлачности. Отуда привлачност политичких идеја и политичких поступака представља један од најважнијих конструктивних елемената илузије, будући да сви желе (не само по друге, већ и по себе) слободније, напредније, богатије, сигурније и у свему боље друштво, те не могу одолети да не подрже или бар да не спречавају оне који најубедљивије нуде пут до свега тога.
Лепота привида помаже да се лакше живи.
По томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност, да не би она нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности.
Уопште, по постанку, нарочито по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није. Политика је зато увек негде на средокраћи природе и уметности. Као трајније, духовније и идеалније, политичке идеје су ближе уметности, док политичко делање, као природније, брзо пролази и бива брзо заборављено у детаљу, мада не и у општости.
Док код праве уметности њен сјај никад не представља некакав прост привид и опсену и док њен дух искључује обману, политика се никад до краја не може прихватити као истинска уметност, већ само као уметност илузије јер, за разлику од праве уметности, она је препуна лажног бљеска и привида и обмане.
Срећа се налази у одсуству разума схваћеног као ratio. За сваку илузију, о ма чему она била, потребно је извесно одсуство разума. Отуда илузија и срећа тако често иду заједно.
(Симеуновић, 2022: 74–75)
Чак иако је украшена знаком питања, мистичност илузије не јемчи увек појаву ремек-дела. Апострофирани феномен политичке ћутње покаткад је нужно прецизирати као сушту способност творења. У том сходству, потребита је фуснота, пошто подобије система узрочности у човеку јесте и бива линеарно (аутобиографско), те је илузорни тренутак умешности следствених му епитета (привида и обмана), и то мимо слепих случајности о појму разумевања непопустљивости света, а не услед одсуства људских напора да исти тај свет захори – лишен химничног клицања, док преобраћа нијансу у боју. Уосталом, каква би уопште била носталгија несазнатљивог, уколико би се коначност бића усудила да разоткрије тајанство илузија под куполама очигледности? Илузију стилских времена Драган Симеуновић јасно осећа, уз собитије наочитог маниризма, приљежно потражујући једру дикцију ентелехије, при неспутаној разновидости сопства, и тој експозицији (по)дајући профињене научне одјеке еленхоса, притом рудећи мимезис искуствених академских призива, којима далекосежно претиче клаузу историјског времена. Еудаимониа илузорности вањског света аспект је научности при монолитном излагању теме, где аутор подузима више од оног што дугујемо не само његовој пажњи, већ и дивљењу ‒ клицу пролазности он смешта у катедрални храм трајања, као знамен новог сазнања, али и искуственог наума, уз изванредан индекс моралне по(д)уке, присутан и мимо одсудних утицаја. Ода је то научном небу, чиме Драган Симеуновић, неретко, обуздава свој замамни научни глас, филигрански исписан спрам крхких мена збиљске словесности, чије дистанцирање од сваког устрајања упућује на саопштење да је реч о промишљеној дистанци према онима који бивају (о)чарани китњастом одором пролазног света. Блажен дознањем такве изузетности, аутор несагрешиво слути спремност на одрицање од те разметне раскоши, чиме нас разоружава, не прижељкујући да, истодобно, опозове нашу иманентну обазривост, што је врховни ентитет бића, те заокупља утолико више што се чини да он тај свој изворник препушта умовању, vers libre. Наиме, управо он чини да наука не буде недоступна творевина.
„Политика као уметност илузије” врсно је утемељено мудросно остварење, счега смо ми, као склоници, утом и тумачи књижних знакова, најпосле, повлашћена бића: својом књигом, Драган Симеуновић приписао нам је складан облик наслеђа. Гносеолошка финоћа и матична чистота бриљантног тумачења предочене нам појмовности нипошто се не би смеле довести само у свезу са слободним конструктом прегалачке тежње за проседеом измаштаног исцељења, него и са онтичким призивом интуитивно сагледаног трећег царства – идеалног царства логичке нужности, почем илузија не опстојава жигосана, попут заблуде, док поставља пред себе не толико немогућ задатак ‒ да дочара политику као својеврсну уметност илузионизма, која по својој сврховитости уметност није, али по начину самоконституисања она то дакако јесте, или пак, боље посведочено – да је учини довољно очигледном, пристајања на њу ради.
Драган Симеуновић устројио је начело по чијем центруму филозофски опредељен посматрач поуздано може да разуме политичку илузију, под претпоставком да јој је екстензија неумитно примерена животу. Будући да је тако, његов филозофски накан изналази своју дубоко психолошку, те педагошку функцију. Огледна студиозност овако осмишљеног монографског усуда, у свој приказ интегрише појединости од изузетног значаја за бистроумно дискутовање, потом за експликацију (дефиницију и дивизију) ваљаности илузије пред заснованошћу сваког новог извођења, добрано почившу на њеном домашају, затим раставу и обухвату.
Одважан у стваралачком чину, Драган Симеуновић заузео се не толико за поређење уметности иузије са животом, колико за одлучност да противречност између живота и илузије сведе на политички непобитан појам, не би ли, контрастирајући јој надређеном метафоричком констелацијом (умном обасјаношћу) детаља при приказу илузије, досегао ненадмашан циљ.
Наратив ожиљака света допуњује илузорност слика које ненаметљиво потражују своје присталице, не само карактеришући их, већ и доказујући њихову слабост, те, постајући касније од других типова и вреднујући диспаратне им потицаје, сепаратно надахњује властите узоре, уз потврду исходишта делатних жеља.
Уметност илузије, о којој Драган Симеуновић промишља, след је природног упознавања са човеком који, тим чудом, укида овоземно стање визије осмишљене очима санане Душе, чије семантичке црте допуштају смислени диверзитет и свестрано самопотврђивање. Илузија испуњава дамаре празнина који постоје у представама о њему, према томе стварајући осећај блискости чак и услед божанске удаљености, као контемплативни поредак, свепрожет небеском визијом.
На ту епифанију, несавршен човек има надмоћно право. Отуда и наш аутор свој еквилибријум потписује као квинтесенцијални еликсир новог доба, оставивши нам у неслеђе сензацију илузорности, која је истинити портрет савременог света и човекових настојања у њему. Тако илузија одмењује личност, подајући јој началство сопствене девизе у надметању: леп сан је као лепа болест ‒ оставља трагове и у Души и на телу, а тежи да се обнови у име нестварне и опасне лепоте бунила (Симеуновић, Д.), и то заумно узето за врховно добро политике света и човека (као потомка Неба), осмишљено у међусобно нераскидивом утемељењу њихове идејне и идеолошке блискости.
Сходно саопштењу и усмерености тумачења корпуса знања о знању, Драган Симеуновић провидоноси готово савршену спознају структуре илузорног света. Њоме нас благовесно уподобљује у подређеност илузији, као пребегу од сопственог ропства, са слутњом да нас обезоружа: да нам не (по)нуди, да нас недужне оправда, те да тиме оживи и појасни непознат нам свет, происходећи у созерцања не иних законитости, већ прирођене моралности, потом и у савесну послушност да дужности разумних деловања не бивају признате без дужности срца.
Промишљајући о филозофско‑моралним начелима изврсности, значајно је постулирати врлинску тријаду његове емпиријске опредељености, учем се он нипошто не одриче интерпретације сврхе (циља), што је у складу са архетипским јединством етике и естетике, тј. са класичним трагањем за хармонијом лепоте, као непобитном суштином света: fides је апсолутно поуздање човека који је, (мило)даром оживљене речи, дозволио и своју веру; pietas (пијетет) је побожност – незанемарено осећање човека, које му допушта да, у својој части, он буде доличан божанству, тиме и обавезан на веродостојност идеалу, јер он, током своје посвећености изучавању, остаје у складној заједници са њим ‒ то је вера у бесмртност личне Душе човека; потом, virtus (чојство) или аретија (најбољост) – најузвишенији је идеал у човеку, па стога и чини суштаствено битије људског достојанства. Поменута хармонија лична је духовност, својеврсна егзистенцијална вокација – суштина пробуђена осећањем. Класична тројствена врлина у основи је истинске калокагатије, као преовлађујућа одлика традиционалне сугестивности, оличена кроз науковање да својим склоницима приноси само најбоље.
Медијум је порука. Родоначелник дијалектике ‒ Хераклит, находио је ка нечелу о слагању супротности, а не ка представи о њиховој непомирљивости, онамо где скривена хармонија надвладава очигледну, али и где је дозвољен искорак да се квалитативно, сакрално добро, извргне у својство своје профане неврлине, in extenso, у начело да благодат сваке рационалне идеје собом доноси свој антипод, ирационално подстакнут културним опустошењем бића. Утом не смемо занемарити истинитост да архетипске реминисценције савременог света итекако бремене обиљем избора, те да су позиције интелектуалне продуховљености, у којима се бива и остаје Човек, свеприсутне у микрокозму индивидуалних и колективних светоназора сопства, где се отеловљује опозиција Човеку, иако свесном да ма какав прогрес њега као бића неће и не може бити просперитет у којем ће се све холографисане антиномије глобалних идеологија оделити. Ипак, доминација Фаустове жудње у свим прогресивним идејама савременог света неслућено измиче свечаности послушног живота. Дамоклов мач сепарације рационалистичка је варијанта анатемисања, фракција је (уз потирање велебних потки целомудрености), науштрб синхроније Великих нарација света (њихових емпиријско-аналитичких, нормативно-онтолошких, генеаолошких и еволуционих инстанци), што нас не успева посве прочистити пре некмоли досегнемо свом умственом пристаништу, са или без покрића, и засвагда, у свим правцима и уз све тежње, ка дијахронији само сопствених одраза.
Битка за добар узрок збива се у нашој малој самици. Нека оваплоћено буде изворно поуздано и битно, а не само окопнели траг у положају означитеља, што је предлог привидан метафизици Логоса; његовој безобалној сусретљивости која, нужно, мора изнедрити сазнање своје илузије према слободном изворишту културе Духа. Управо поретком разумевања опхођења илузионисте према политичкој илузији, Драган Симеуновић, верујући у лични покрет – покрет Душе, пружа нам и проноси аутентичну слободу; јер, из дубине Душе, подиже се неподношљива потреба за ослањањем на „Стуб и тврђаву Истине”, на στῦλος καὶ ἐδραίωμα τῆς ἀληθείας (1Тим.3:15) τῆς ἀληθείας, а не просто ἀληθείας, – не на једну од истина, не на делимичне и раздробљене људске истине, колебљиве, које се распрше као прах што са врха планине гони дах ветра, већ Истину свецелу и вековечну – Истину једну и божанску, светлу, пресветлу Истину – Истину оне „Правде”, која је, по речима древног поете, „Сунце свету” (Павел Александрович Флоренский: Столп и утверждение истины).
