Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је у недјељу пред Малу Госпојину, 17. септембра, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Доњем Црњелову.
Житељи Доњег Црњелова предвођени својим свештеником оцем Слободаном Мићићем, окупили су се у порти храма и дочекали свог надлежног архијереја ријечима Благословен који долази у име Господње, док су велика свечана звона одјекивала овим семберским селом и објављивала свима почетак молитвеног сабрања у славу Божију.
Након што су се вјерници причестили пресветим Тајнама Христовим, Епископ Фотије је изговорио богонадахнуту бесједу коју преносимо у цијелости:
Часни оци, уважени господо представници града, господине директоре болнице, драга браћо и сестре и драга децо.
Поздрављам вас овде у Црњелову, у нашем дивном молитвеном храму који се оскликава хвала Богу и биће, као један од многих наших храмова у епархији, уређен, осликан и молитвен. Место сабирања нашег народа, покајања и сусрета нашег народа са Богом. Сваки храм, браћо и сестре и свака црква, светиња је посвећена Богу и ми долазећи сусрећемо се са живим Богом који ту божанском благодаћу присуствује. Зато је добро бити са светињама, зато је добро бити у светињама, зато је добро своје срце и своју душу направити светињом. Добро је свој дом и своју келију, свој стан у коме живимо, кућу у којој живимо претворити да буде домаћа Црква. Да се освети простор у коме живимо, а Црква је свакако освећена. У Цркви су светитељи, иконе у цркви су анђели Божији у Цркви је благодат Духа Светога. Треба да дођемо до јединства између дома и цркве, наше душе и срца. Тада идемо правим путем, путем спасења.
Чули сте данас у светом Јеванђељу како Господ одговара на питање које су највеће заповести у закону. Господ одговара старозаветним одговором: Љубите ближњег свога свим срцем својим, свом снагом својом, свим умом својим и свом силом својом. Свим својим моћима љубите Бога. Друга заповест је слична као прва, а то је да љубимо ближњега као самога себе. То је дакле Бог дао још пророку Мојсију у Старом Завету, да љубимо Бога и ближње, а у Новом Завету је то на 10 Божијих заповести проширено. То је тај морални закон по којем хришћани треба да живе. Ми се питамо шта уствари, и како треба да живимо да би смо угодили Богу и да би испунили закон Божији, да би знали оно што Црква од нас благосиља. Кад кажемо да је то врло једноставно: Треба да љубите Бога који је створио свет и човека, створио све животиње и биљке, воду и ваздух, то треба да волите а из тога разлога и Бога као нашег духовног Оца Небеског, а са друге стране да волимо ближњег свога, брата и комшију, то је суштина наше вере и суштина хришћанства, да волимо Бога и ближњега, то је та крстолика љубав којом треба да живимо. Слободно можемо рећи: Па шта је ту проблем? Зашто то не можемо да испунимо кад је то врло једноставно? Зато што је то савршено, зато што то Савршени тражи нас. Да би љубили Бога треба да се одрекнемо свога егоизма, себељубља, да не љубимо себе да нисмо идоли сами себи, треба да победимо унутрашње страсти које нас везују за овај свет, среброљубље, властољубље, угађање телу и телесним страстима. Тек када постанемо чисти духом и душом онда смо спремни да волимо ближње своје, да волимо другога као брата, као ближњега, као икону Божију. Све је ту, у те две заповести, и закони и пророци. Многи људи и сада и на суду Божијем ће говорити: Ја би чинио оно да сам знао као треба да живимо ми у Цркви, ја би то чинио. Сто пута смо чули ову заповест да љубимо Бога и ближњег, а ми кажемо: Па добро, то ја и радим. Мање више сви ће тако рећи, али када дође тренутак да нам ближњи учини нешто нажао видимо да га уствари не волимо него да га волимо само када чини оно што је нама по вољи. Дакле, љубав тражи жртву и распеће. Љубав, ако је христолика, ако је боголика, ако је онаква какву је Господ Христос показао на Голготи пострадавши на крсту за читав свет и за спасење света, за људе грешнике, не за људе из свога народа, јеврејскога, него за све народе света који поверују у Њега као Бога и као Спаситеља. То је та жртвена љубав која је савршена љубав која нам даје могућност да волимо ближњега свога. Да волимо ближњега Христовом љубави, а не да други буде наш објекат, да буде да други нама служи нама и нашим страстима, да га поробимо својом љубављу, него да буде слободан као што смо сви слободни пред Христом и пред Богом нашим.
Друго што сам желео да кажем браћо и сестре, јесте да кажем како ми православни Срби данас живимо у тешким временима. Ових дана смо имали празник Дан српскога јединтва, слободе и националне заставе. То су све асоцијације на јединство нашега народа које живи на просторима Балкана и Европске уније, али и по читавом свету. Веома је битно да идемо тим путем, јер то нас може очувати у историји која је пред нама, али то не можемо достићи ако немамо ово прво што смо говорили. Дакле, ако нисмо обожили и охристовили своје биће нећемо волети никога, чак ни своје најрођеније у кући, а камоли било кога другога. Тако да и те националне идеје имају свој темељ у Цркви, у вери, у Косовском завету, у борби за правду и истину, у борби за јеванђеље Христово. Зато треба да будемо какви су били и наши свети преци, како је говорио свети Патријарх Павле, да се на њих угледамо и да њиховим путем идемо и онда ћемо моћи остварити све оно што је уствари остварено било у историји нашој када смо били најмоћнија држава на Балкану. То је учинио свети Симеон Мироточиви, отац Светог Саве. Учинио је Србију моћном државом зато што је био светога живота. Подизао цркве и манастире заједно са Драгутином и Милутином, који су владали нашим простором. То су људи који су имали световне функције али су били небески, били су савршени. Тај нам идеал треба данас да бисмо се ми сачували у јединству и заједништву и Србију и Републику Српску и Србе у Црној Гори и Македонији, Старој Србији и на свим просторима где живе Срби. Наша вертикала је наш Видовдан, наша вертикала је Косово, наша вертикала је наше свето Православље. Ако тако живимо ићи ћемо путем спасења и путем добра. Нека Бог да да тако буде.
Желим оцу Слободану у Доњем Црњелову да иде путем добра, да довршава наше светиње, да деца долазе у цркву и на православну веронауку да уче оно што приличи нашој деци. Можда сте чули ових дана у Белгији је уведено обавезно сексуално васпитање за децу основне школе од 10 године. Многи традиционални људи, хришћани, противе се томе. Морамо очувати своју децу, морамо их заштити од напада и агресије тих људи који су изгубили сваки компас и сваку моралну норму и кидишу на све, на децу, на људе и на друге државе, мање државе, кидишу на све и на свакога. Можемо заштити своју децу једино ако будемо имали своју државу, своју Републику Српску, која има облик државности а такође и своју матичну државу Србију, нећемо се другачије заштитити. Другачије ћемо и ми морати исто чинити. Деца неће моћи да дођу на Литургију него ће отићи ко зна куд по програму који им они наметну. Зато да се трудимо и боримо да останемо оно што смо вековима били, православни Срби. Достојанствени честити, добри људи, добри домаћини, Бога да поштујемо, друге људе да волимо, ближње да волимо и уважавамо и да живимо уздигнутога чела. Да се не покоравамо пред странцима који долазе као некада завојевачи, а сада долазе као мировњаци а уствари исту функцију врше. Морамо се борити да то не буде тако, него да останемо Срби, народ који никада није волео ропство. Његош је говорио да никда нисмо волели ланце, нити окове, нити коце на које су набијани Срби у време Турака. Као Кочић који је читав свој живот дао за слободу српском народу. Тим идеалом да живимо и тиме да се боримо и онда ће Бог бити са нама и сачуваћемо се у ово зло доба.
И ево, само да кажем још једну реченицу. Ја сам овде, у Епархију зворничко-тузланску дошао тачно пре 6 година, беше 17. септембар. Прође шест година као шест дана. Прође у распећу, у васкрсењу, у устајању, у падању. Богу хвала борба је ту и настављамо да се боримо, и ако Бог да, да добро учинимо нашој Цркви и нашем народу у Епархији зворничко-тузланској.
На крају су подјељене и архијерејске грамате свим заслужним како за изградњу парохијског дома тако и за дугогодишњу помоћ својој цркви како би се живот у њој одвијао онако како то и доликује.
Пре свих, Преосвећени владика Фотије је уручио орден краља Драгутина - преподобног Теоктиста, нјавише одликовање наше епархије, господину Милану Којићу из Доњег Црњелова за несебичну помоћ и безрезервну љубав према своме светом храму.
Потом је Преосвећени владика Фотије освештао новосаграђени парохијски дом у порти храма.
Славске дарове, по благослову Епископа, освештао је протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, сломивши славски колач са господином Миодрагом Бешлићем који је у име свог кума господина Љубише Петровића, градоначелника Бијељине, преузео кумство.
Сабрању су молитвено присуствовали и најближи сарадници Градоначелника Бијељине, као и доктор Златко Максимовић, директор бијељинске болнице.
Његовом Преосвештенству епископу Фотију данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински и старјешина храма Светог Георгија у Бијељини; протојереј-ставрофор Милан Топић,парох у Угљевику; протојереј Радмило Радовић, парох у Горњем Црњелову; протојереј Предраг Гаврић, парох у Великој Обарској и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
У току свете Литургије за пјевницом су пјевала и дјечица из основне школе која похађају вјеронауку. Поред часова вјеронауке ова дјеца имају за учитељице православне хришћанке, које на свом примјеру доласка у храм и активног литургијског учешћа, заједно са вјероучитељима, упућују дјецу на прави пут којим треба да иду.
Као продужетак овог молитвеног сабрања уприличена је и трпеза љубави за све присутне вјернике.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
