Немоћна дјевојчица постала је мајка Спаситеља свијета, рекао је владика Кирило у Словенији, на слави манастира посвећеног Малој Госпојини
У недјељу, 17. септембра, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Свету Литургију у Манастиру Рођења Пресвете Богородице, првом православном манастиру у Словенији, а поводом манастирске славе, Мале Госпојине. Владици Кирилу саслуживало је свештенство епархије, а појао је хор Црквене општине Љубљана. На литургијском сабрању окупили су се и православни из многих крајева Словеније.
Његово Преосвештенство је у бесједи на Литургији тумачио прочитан одломак из Јеванђеља (Мт. 22, 35-46) у ком се говори о томе како су фарисеји кушали Господа, питајући Га која је заповијест највећа у Закону. ”Они су га то питали да би имали због чега да Га осуде. Очекивали су да ће им рећи да је највећа заповијест поштовање суботе, обрезање, приношење жртава или неки други дио старозавјетног Закона. Ако би Господ било коју од тих заповијести нагласио, фарисеји би Га осудили јер не поштује остале. То је била њихова намјера. Међутим, Христос им је одговорио није то суштина старозавјетног закона, већ да је Закон само припрема за оно што ће доћи, а што се читало код пророка Јеремије – да ће Нови Завјет бити записан не на таблицама каменим, као што је то Мојсејев Закон, него ће бити записан на таблицама срца (Јер. 31, 31-33). То је суштина сваког богослужења од почетка свијета до данас – освајање унутрашњег простора, унутрашњег свијета срца. Зато Господ и одговара фарисеју који Га је кушао да је највећа заповијест о љубави свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом према Богу, као и заповијест љубави према ближњем као према самом себи. Та љубав није само некакво емоционално осјећање. Јесте она и то, али овдје се захтјева цјелокупност стремљења једног бића Богу. Дакле и наше унутрашње биће састоји се од ума, срца, душе и воље, а Господ нас и позива да све те силе усмјеримо ка Богу.
Човјек да приморава себе на љубав према другом човјеку и свој твари
Владика Кирило је подсјетио да је премудри Соломон, у Пјесми над пјесмама, користећи се примјером љубави невјесте према женику, описао каква треба да буде љубав једне душе према Богу. ”Ако се ми толико дотјерујемо пред огледалом да се допаднемо свом женику, колико треба више да уложимо времена и духовног напора, молитве, поста и других дотјеривања, да бисмо били лијепи за Женика наше душе, за Господа Исуса Христа. Дакле, не ради се само о емоционалном, него се ради о посвећености читавог бића служењу Богу и о сили и снази која се притом добија. Као што то имају анђели на небесима, којима није дата заповијест љубави према Богу, јер они Га воле читавим својим бићем и хране се благодаћу Божијом и показују нам какво ће бити наше будуће живљење”.
”У нашем будућем животу, рекао је Спаситељ, бићемо као анђели на небесима. Нећемо се удавати ни женити, јести ни пити, већ ћемо се непрестано хранити созерцањем и гледањем лица Божјег и Његовом благодаћу. Царство небеско није у ријечи него у сили. Снага једног и блаженство једног анђела Божијег кад би се уселила у свијет, свијет би се растопио од тога. Толико је снажна та привезаност анђела свом Творцу. Ми смо од тога, гријехопадом првог човјека који није испунио своје назначење богослужења, тј. посвећености Богу, отпали. Зато је за нас потребна заповијест о љубави”, рекао је владика.
Епископ је казао да је то што Господ истиче ту заповијест као највећу својеврстан прекор – ”јер како нећемо љубити Онога који нам је дао све: и живот, и родитеље, браћу, сестре и пријатеље, дивну природу, а даје нам и дисање и све остало. Некако би било логично да Га волимо. Међутим, свједоци смо да много људи мрзи Бога, неће да зна за Бога, а дах им је у носу. Рекло би се да такви људи бар имају неки план за хиљаду будућих година шта ће да раде са својим животом. Такав човјек у ствари не зна ни што ће бити сјутра, а не да има план за хиљаду година. Међутим, он је упорни атеиста. Видите до којег пада човјек може да дође када не брине о томе гдје је усмјерено његово срце. Управо у томе Господ и прекоријева фарисеје – јер су испуњавали сав Закон споља – обрезивали су се, давали десетак од свега, приносили жртве, поштовали суботу, међутим, заборављали су на изграђивање свог унутрашњег бића”. Владика је казао да хришћанима на првом мјесту треба да буде изграђивање себе у љубави према Богу и према ближњем.
Његово Преосвештенство је рекао да пут љубави није лак и навео ријечи преподобног Силуана Атонског који је говорио да човјек треба себе да приморава на љубав према другом човјеку и свој твари. ”Један од људи који је то у потпуности и до краја испунио јесте Пресвета Владичица Богородица, Дјева Марија, непозната у Израиљу”, рекао је.
Логично би било да волимо Бога
”Господ је услишио богобојажљиву молитву родитеља мале Марије и они су добили благословену ћерку. Већ у трећој години су је дали на васпитање у Јерусалимски храм. И то дијете, непознато Израиљу, потпуно безсилно у очима свијета, мала сила, слабо, оно је побиједило свијет јер је схватило да је циљ нашег живота освајање унутрашњих простора. Пресвета Богородица је сав свој ум, сву своју снагу, душу и срце посветила Богу. Тиме се удостојила да постане двер кроз коју ће Спаситељ свијета ући у овај наш живот. Ето до којег достојанства човјек долази кроз врлину љубави која је велика сила, али је често презрена у очима свијета”, казао је владика.
Епископ Кирило је упозорио да свијет воли оне који су насилни, који отимају, који показују власт и силу овога свијета, док људе који воле, који не узвраћају на увреду увредом, на мржњу мржњом, него се моле за свога непријатеља, сматра слабићима. ”Када примјетите код човјека такве особине, знајте да је он на путу освајања унутрашњих простора срца гдје и долази до сусрета са Богом. То нам свједочи и мала Марија која је од треће до петнаесте године пребивала у Јерусалимском храму. Рекло би се што немоћна дјевојчица може да промијени у овом свијету. У њеној петнаестој години архангел Гаврило поздравља је ријечима: Радуј се, благословена си ти међу женама, и она постаје мајка Спаситеља свијета који доноси рјешење од најважнијих наших проблема у свијету”
Владика је по завршету Свете Литургије благословио славске дарове, а дружење народа и свештенства настављено је за славском трпезом.
Истог дана, владика Кирило обишао је и парохију у оближњем Новом Месту.
