Поводом тридесет година од упокојења блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Данила (Дајковића), доносимо беседу светопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је произнео испред Цетињског манастира, 14. септембра 1993. године, у дан упокојења свога претходника на трону Светог Петра Цетињског.
Испраћамо, драга браћо и сестре, на вјечни починак Митрополита црногорско-приморског Данила. Митрополит Данило Дајковић је не само једна личност него свједок и носилац једне епохе и читавог једног вијека. У тој епохи одигравала се не само његова лична, породична и животна драма која се јуче на Нову црковну годину окончала него се одиграла и драма Црне Горе и читавог Балкана. Митрополит Данило је учесник те драме и свједок.
Митрополит Данило је 44-ти митрополит и епископ Зетске епископије утемељене на Превлаци руком Св. Саве. Дошао је на столицу цетињских митрополита у једно веома бурно и тегобно вријеме. И ако бисмо историјски упоређивали његово вријеме и времена његових претходника сигурно да његово вријеме није било ни по чему лакше од најтежих времена његових претходника. Можда је само у вријеме Св. Петра Цетињског а и Петра II било тако тмурно и тегобно и крстоносно вријеме цетињске и црногорске митрополије. Његово вријеме, поред тегоба које су сличне тегобама времена Св. Петра и Петра II, имало је и додатне тегобе, не мале тегобе и свенародне несреће које су се одразиле на живот Митрополије црногорске. Није случајно речено да је митрополија Црногорско-приморска непосредно прије доласка на трон цетињских митрополита нашег врлог и честитог покојника и у његово вријеме претрпјела тегобе које није претрпјела ни у вријеме 500 година турског ропства. Многе су и дубоке ране, предубоке ране на тијелу митрополије црногорско-приморске. Од оне ране убиства Митрополита Јоаникија Липовца до оне друге ране везане за Митрополита Арсенија, затвореника Богдановог краја и других затвора по Црној Гори и шире, на правди Бога. Само њих помињем а ране које су доживјели бројни свештеници и вјерници Митрополије од 1941. г. па напријед до времена када је Митрополит Данило преузео на своја плећа бреме цетињског трона, те ране су само Богу знане. Историја ће о њима казати своју ријеч.
У тим и таквим временима, већ у поодмаклим годинама Митрополит Данило Дајковић је дошао и остао на трону цетињских митрополита читавих 30 година. И његова лична драма животна била је тегобна. За десетак дана он је изгубио своју супругу и четворо своје дјеце. Остао му је само Блажо који је био утјеха његовог живота али је и он прерано умро. Ишао је по парохијама од свога родног села, до Кочана поред Никшића и Велимља. Затим до Злетовско-струмичке епархије у данашњој Македонији гдје је био службеник црквеног суда. Доспио је до архијерејског замјеника славне Скопске митрополије на којем положају је остао све до 1956. г. Био је и управник патријаршијског двора. Носећи тако према своме дару и могућностима, бреме свога народа и свога времена, као добровољац балканских ратова и као учесник I-ог свјетског рата, и носећи своје лично бреме, Митрополит Данило је дочекао дубоку старост. Ми који смо пратили његове последње дане можемо посвједочити да је он заиста уснуо у Господу као што се то каже у црквеној пјесми. Упокојио се у Господу испостивши се последњих дана, помиривши се и са собом и са свијетом око себе, свакоме опростивши, ни на кога не оставививши злу ријеч. У миру и покоју, он се данас, ево ослободио бремена која је носио и иде ка Господу своме коме је служио како је знао и како је умио, као што је то записао његов учитељ и његов добротвор Митрополит скопски Јосиф на своме гробу. И ево га данас кренуо је да изађе пред Лице Божије. Ја сам дубоко увјерен да ће име Митрополита Данила остати уписано у историји Цетињске митрополије као што су остала записана имена осталих 43 епископа и митрополита његова претходника. Нека Господ њему подарио покоја и нека би Господ подарио свима нама и свакоме брату Црногорцу оно што му је желио Митрополит Данило а то је духовно буђење, духовно окрепљење, утврђење у истини и бићу свога народа, у вјери православној. Утврђење у ономе што је стари митрополит непрекидно понављао: у честитом и поштеном раду. Непрекидно је говорио: ред, рад и штедња то су три камена темељца на којима почива Црква и људско друштво. То је његова порука коју је записао и својом руком. Није оставио иза себе земаљско богаство али је, увјерен сам, оставио свијетли траг и прошао кроз овај живот на начин достојан његових предака и као такав може изаћи и пред Лице Божје и пред лице његових предака и свих оних епископа који су кроз вијекове уграђивали своју вјеру, своју проповијед, своју љубав, своје доброчинство у судбину Црне Горе. Нека би Господ њему покој подарио, нека би његовој родбини по тијелу подарио памћење на тај честити лик из њиховог братства, нека би и његовој духовној породици Митрополије црногорско-приморске он остао у сјећању на сва његова дјела и трудове. Бог да му душу прости.
*Кондић, Павле Б.: Љетопис распете Митрополије Црногорско–приморске времена митрополита Данила Дајковића 1961 – 1990, Цетиње 2008,ст. 457 - 459.
