Јеромонах Григорије светогорац: Стојмо са страхом
Ђакон: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо дa свети Принос у миру узнесемо.
Народ: Милост мира, жртву хвале.
Сада почиње Свето Узношење, најсвештенији тренутак божанствене Литургије. Зато нас ђакон позива да пазимо на стање своје душе и положај свога тела: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Овај возглас се у време свештеног Златоуста изговарао нешто другачије: „Ορθοι, οτωμεν καλως“ (ca безмало истим значењем: Стојмо смерно, стојмо како приличи)
Свети Јован Златоуст овако тумачи ово подстицање: Треба да „да узвисимо своје помисли које теже ка земљи, да се ослободимо духовне ‘одузетости’ у коју нас доводе житејска старања, како бисмо могли своју душу будном и смерном да покажемо пред лицем Господњим… Помисли само близу кога стојиш, са ким ти предстоји да призиваш Бога: са Херувимима… Нико духовно немаран и бесплодан, дакле, не треба да заједничари овим свештеним и тајинственим тропарима… Напротив! Пошто одагна све земаљско из свога ума и целога себе пренесе на небеса, нека произноси ову пресвету песму Богу славе и величанствености, као да стоји пред самим Престолом славе и лети заједно са Серафимима. Зато нас ђакон подстиче да стојимо смерно у том часу… То јест да стојимо са страхом и трепетом, трезвене и будне душе.“
Божанствена Литургија се назива Узношење зато што се ми и наши часни Дарови узносимо (узвисујемо) ка Богу. И треба „да стојимо са побожношћу и страхом у страшном часу светог Узношења. Јер са онаквим душевним настројењем и са онаквом помишљу са каквима човек стоји у том часу, такав ће се узнети ка Богу“ (Свештени Златоуст).
Часни дарови се не полажу просто на земаљски Жртвеник, него се узносе до наднебесног Жртвеника. А сви ми смо позвани да се узнесемо у тај простор непомућеног мира. Прелажење у онај простор треба да се одвија у миру. У часу када се узноси свети Принос на наднебесни Жртвеник, анђелске Силе стоје уз њега са страхом и трепетом. Благочестиво сакривају своја лица и песмама славе Тројично Божанство.
Јеромонах Григорије светогорац
