Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем служио је данас, 17. септембра на празник Светих свештеномученика Вавила, пророка Мојсеја Боговидца и Петра Дабробосанског, Свету архијерејску литургију у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Андријевици, уз саслужење свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа.
Радост сабрања је увеличало и освећење новог звоника и споменика војводи Петру Бојовићу.
Преосвећени Епископ Методије је у својој бесједио тумачио данашње јеванђељско зачало, када је Исус, одговарајући на питање која је заповијест највећа у Закону, једном познаваоцу Закона који је Га је кушао и иронично ословио са учитељу, казао да је прва и највећа заповијест: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” и друга: „Љуби ближњега свога као самога себе”.
“Не само љуби Господа Бога, него Господа Бога својега. Мојега Бога блискога, не неку далеку космичку силу која нема никаквог утицаја или односа са мном као са човјеком или личношћу, него својега Бога љуби свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим. А та заповијест није била непозната јер је у Петокњижју Мојсејевом, петој књизи Поновљених закона, то и речено и дата та заповијест. Дакле, то је живи однос са живим Богом који је ту присутан и близу нас. Господ, постепено се откривајући у историји људског рода, прво се открио Мојсеју и рекао: Ја сам онај који јесте. Ја сам онај који постоји, који јесам, кога има, а онда послије преко пророка је рекао: Емануил, што значи – с нама Бог. Дакле, не само да Он као Бог што постоји, него је Он уз то и са нама. Онда се на крају кроз оваплоћење свога Сина открива и као Исус, што значи не само да Бог постоји и да је са нама него да је Он и наш Спаситељ – Исус значи Спаситељ.”
Владика Методије је потом појаснио да Господ казује да је и друга заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе” иста као и ова, прва, подсјетивши на ријеч Господњу, и апостола Јована, да ако не волите ближњега свога кога видите, који носи лик Божији у себи, по коме смо створени, како ћете онда вољети онога кога не видите, тај је лажа. Како је објаснио љубав у библијском смислу није само једна случајна емоција која нам се деси и над којом немамо никакве контроле као осјећању које се однекуд и на неки начин појавило у нама. Библијски термин љубави подразумијева акцију, активну и дјелатну љубав према другом.
“Дјелатна и активна љубав је позив и порука свима који сљедују Христу Господу – љубити Бога свим бићем својим, јер је то изражено кроз срце и душу, и ум. Од тог момента, од Њега почевши, па до данашњег дана, направљена је прекретница у том преумљењу. Он кад је долазио на овај свијет, Претечу свога је послао да приправи пут којим и Он требао да дође и рекао му је да позива народ на преумљење, односно покајање, измјену ума. Од тог преумљење и садржаја нашег ума, зависи цијелокупно наше даље поступање, и акција и дјело, које је само посљедица тога што се дешава у уму и тих мисли. То је порука данашњега Јеванђеља: преумљење и љубав према Богу, али не нека апстрактна љубав, него олична у љубави према ономе ко је први до нас, са којима се срећемо, са ближњима својима. Са цијелокупном снагом својом чинити све да учинимо добро и најбоље за својега ближњега, тиме потврђујући најдубљу своју вјеру у Бога невидљивога”, закључио је Преосвећени Епископ.будимљанско-никшићки г. Методије.
Ријечима архипастирске поуке сабранима се обратио и Високопреосвећени Владика Јоаникије напомињући да на овоме свијету нема ништа љепше од доброчинства те да је то и Божија заповијест. Тежња ка добру и ка чињењу добра и стварању усађена је у људско срце и сваки човјек на овај свијет долази са тим својством, да стреми ка добру и чини нешто у славу Божију. Чинити добро у славу Божију и помагати ближње своје, то је једно те исто.
“Бог је заповиједио да сви они који се позивају на Њега и призивају Његово свето име, да чине добро ближњима својим, да љубе ближњега свога као себе самога. Доброчинство је жртва, то није нешто што човјек чини за себе, за свој привремени интерес, него нешто што приноси у славу Божију, а за добро свога народа”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски.
Додавши да се човјек најљепше осјећа кад чини добро, Владика Јоаникије је истакао да се скоро може и квалитет људскога живота мјерити тиме да ли је човјек способан да чини добро. Доброчинство не зависи од богатства, често људи који располажу са малим материјалним средствима чине добро, поступају добро, кажу добру ријеч и имају добру вољу, душу и расположење, што је већ велико добро. Оне којима је Бог дао да имају и материјална добра, како је казао, њих је Бог тиме и призвао да то дијеле са својим ближњима, да на такав начин то добро умножавају и да се умножава љубав међу браћом. Један од таквих примјера је братство Бојовића у Андријевици, али и шире, чија доброчинства је тешко побројати.
“Посебно ако мало зађемо уназад, до војводе Петра Бојовића, који је живот свој жртвовао за отаџбину. Био је спреман увијек да пролије крв за своје отачаство па га је Бог за његово јунаштво и вјеру у Бога, и љубав према отаџбини, овјенчао великим успјесима и славом. Његово име је везано за побједу српског рода у Првом свјетском рату, а исто тако и у Првом и Другом балканском рату. Нажалост, нова идеологија није знала то да испоштује, него им је сметао човјек са таквим угледом и славом”, казао је Митрополит Јоаникије и подсјетио да је он, иако је био у годинама, пострадао од комуниста ни крив ни дужан јер је сметао сваки угледни човјек који се није слагао са њиховом идеологијом.
Констатујући да се та идеологија распала, остављајући доста нечасних трагова, нагласио је да не треба да умањујемо заслуге оних који су се борили против непријатеља, али да морамо знати шта је та идеологија лошега донијела и да је такав примјер показан управо на војводи Петру Бојовићу:
“Међутим, његову славу није тиме могла умањити, него је његова слава још више заблистала, јер је његова жртва невина, христолика. Замислите онога ко је био увијек спреман да положи свој живот и толико се излагао смртним опасностима у свим ратовима, да пострада од братске руке и то као старац, ни крив ни дужан. Био је крив и дужан само због великих својих заслуга.”
Поред бисте, споменика, војводи Петру Бојовићу, коју је приложило братство Бојовића, освештан је нови лијеп и умјетно израђен звоник, који је урадио Зоран Бојовић са великом љубављу.
“Он је имао и велики и важан мотив, подигао је овај звоник за душу свога преминулога сина и нека Господ душу његовога сина помилује за ову његову љубав и доброчинство које је учинио овоме светоме храму. Радује се душа његовог сина на небесима, али се и ми сви радујемо. Тако је ово све лијепо урађено, да неће трајати кратко него, да кажемо, вјечно. Дата је мјера како то треба урадити и ово је један од најљепших звоника овога изгледа у Црној Гори и приличи братству Бојовића да овако лијепо здање приложе. Нека буде на радост, срећу и на напредак Зорановој породици и за покој душе његовога сина Милоша. Његова душа се радује на небесима и овом здању лијепо урађеном, али и овоме данашњем сабрању у Андријевици, овај Светој служби коју смо одслужили и овом дивном и великом и свијетлом сабору”, поручио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
