Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 29. октобра 2023. године на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, реч Јеванђеља је реч Христова и зато је она за нас правило живота и закон. У нашем односу према речи Христовој не важе правила гласања већине, тј. по речи Христовој не можемо одлучивати само и искључиво из својих људских параметара и искустава и узимати оно што нам одговара, а оно што нам не одговара, што је тешко да носимо, што захтева подвиг и труд, то одбацујемо.
Данашња прича, одломак из Јеванђеља по Луки, јесте реч Христова и неретко речи Христове треба исправно да разумемо и да их исправно протумачимо тако што се опет нећемо ослањати само на своја искуства, своја знања и своје способности, него ћемо се трудити да увек наша тумачења, наша разумевања речи Христове буду у сагласју са свима светима, да онако како смо од светих научили, онако како смо примили, како нас подсећа Свети апостол Павле, то чувамо, по томе живимо и то предамо. И неретко да бисмо разумели речи и поруку Христову, иако је она по правилу једноставна и намењена сваком човеку, потребно је да имамо пламену молитву, потребно је да се трудимо да живимо у подвигу, потребно је да нам вера буде жива.
Ево данас, причу о сејачу и семену Господ саопштава народу, а потом је Он сам тумачи својим апостолима. Ова прича сама по себи, таква каква јесте, заједно са тумачењем Христовим нема потребе за нашим додатним речима. У сваком случају ипак да кажемо оно што је јасно из саме приче, да је Бог онај који је сејач, онај који сеје семе и, као што смо видели Господ, каже да то семе речи Божје јесу дарови које добијамо ми људи. А Господ као сејач је штедар. Он дели изобилно на све стране, семе баца тако да оно пада на сваки милиметар земље или боље рећи на сваку њиву, а њива која је позвана да буде њива Господња јесу душе људске и јесмо ми људи.
Најпре и најважније прво семе које сваки човек добија је семе вере. Нема онога који у себи нема клицу вере, који нема семе вере, јер свако је створен по слици и прилици Божјој и та слика и прилика Божија јесте управо темељ у који је узидана наша потреба за Богом, наша вера. У својој природи ми смо окренути ка Богу. Међутим иако свако добија дар вере не односимо се сви на исти начин према тор дару. Семе вере није примљено на исти начин од сваког човека из разних разлога, а први и основни разлог, који јестњ и параметар снаге и здравља истинитости наше вере, јесте гордост као први и највећи непријатељ наш. Гордост је, у најкраћем, наше уверење да ми можемо постићи нешто без Бога или да оно што смо постигли, о чему нас људи препознају, поштују, цене и славе јесте искључиво и само наша заслуга, јесте искључиво и плод само наших умећа, знања, способности и напора. Зато ће од квалитета семена, тј. од квалитета вере, од квалитета дара зависити плод, а Бог је свакоме дао најбољи могући дар за њега или најбољи могући дар за свакога од нас. Управо кроз наш лични дар моћи ћемо да постигнемо савршенство које се огледа у нашој посвећености Богу, у нашем предавању Богу, у нашем поверењу у Бога, у нашој љубави у односу на Бога и паралелно с тим, у исто време, у нашој преданости и посвећености ближњем, у томе да оно што чинимо не чинимо да бисмо себе прославили него чинимо да бисмо послужили ближњем.
Дакле, каква је њива, без обзира што семе има најбољи могући квалитет и без обзира што је дар најбољи могући дар који сам добио – или који си добио, или који си добила – зависиће ипак од тога како ћемо се односити према дару, како ћемо га употребити, да ли ће бити употребљен у знаку христолике љубави у односу на Бога и на ближње – тако што ћемо служити Богу и ближњем – или ће бити употребљен тако да треба да послужи нашој самопромоцији, нашем прослављању самог себе или саме себе. Може бити да дар који смо добили понекад падне на душу или живот неког који је апсолутно немаран у односу на своју душу, у односу на своје спасење, у односу на Бога и на ближње. Тада дар који смо добили од Бога никаквог плода не може донети, штавише служиће нама на пропаст. Има и оних који имају веру и хтели би некако да послуже Богу, али су непостојани, тј. онда када наиђе нека спољашња опасност, када треба да посведочимо веру, када треба да се не постидимо Христа, него напротив да Га исповедимо.
Нарочито је то данас важно, јер највећи део модерног хоће да каже да је Христос неко ко припада прошлим временима или, у најмању руку, да Христа треба модификовати и осавременити Га, а онда када треба да посведочимо Христа управо онаквим какав Он јесте, тј. да посведочимо своју православну веру и Православну Цркву ми одустајемо. Има и оних који приме веру, имају дар, али уместо да тај дар негују унутра у себи и у тајности, молитвом и подвигом да брусе таленат и дар у себи, њих више привлаче лепоте овог света, али не оне лепоте и онакве лепоте какве су из Божје руке Његовог промисла проистекле, него патворене, измењене лепоте, тј. варљиве и пролазне лепоте радости и уживања, богатство, слава или било шта што има свој почетак у овом свету, али засигурно има и свој крај. Онда тај дар који су добили остаје запаружен.
Остаје нам да се трудимо пре свега да прихватамо са благодарношћу оно што смо добили од Бога, да знамо да дар и таленат који нам је Бог дао јесте дар Божји, да ни на који начин нема разлога да га се стидимо или пак, с друге стране, да га преувеличавамо. Или треће, да свој дар поредимо са даром другог и да смо онда суревњиви, да завидимо зашто неко има бољи дар од нас, а заправо наш дар који смо добили је најлепши, најсветији, најсветлији и најспасоноснији дар за нас, дар кроз који ми можемо постати оно што треба да будемо.
Дакле, важно је да будемо благодарни Богу за свој дар, за оно што смо добили; да – не мерећи се и поредећи се са другима – кроз свој дар као уздарје, узрастујући благодаћу Духа Светог, враћамо уложено, оно што смо добили од Бога; да кроз свој дар, умножавајући га, дарујемо оно што имамо изнутра, у себи, ближњем свом, оном најнепосреднијем.
Нека би Бог дао да све што смо добили од Бога, молитвом нека буде воља Твоја коју непрестано изговарамо, буде пут наш према ближњем и заједно са ближњем од свих нас ка небу где сви свети анђели Божји, херувими и серафими, славе Бога – а и ми им се придружујемо – Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
