Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је, на празник Зачећа Светог Јована Претече и Крститеља, у петак 6. октобра 2023. године, свету архијерејску Литургију, у храму који се гради, у селу Заград, у Жупи Никшићкој, а посвећен је данашњем великом празнику.
Зачеће Светог Јована Крститеља – светитеља којег је сам Бог Господ Исус Христос назвао највећим од жене рођених, сабранима је честитао Преосвећни Епископ Методије. Рекао је да се у данашњем светом Јеванђељу говори о догађају који се збио када је Јованов отац, који је био свештеник, служио, по свештеничком реду, у најскривенијем, тајнијем и светијем мјесту храма, у олтару.
„Иако је био у годинама, он се није молио за своју срећу и успјех у животу, него за слободу свог јеврејског народа, који је тада био у ропству од римских легија и империје, у Израиљу и Палестини. У тој молитви му се, на најсветијем дијелу престола јавља Архангел, који каже да ће Бог услишити његове молитве. Како ће му Бог услишити молитве за слободу рода – тако што ће му дати, иако је у годинама, пород и сина, њему и његовој жени Јелисавети, који ће бити Претеча, онај који ће ићи испред Онога Који ће донијети истинску и праву слободу за род људски, не од земаљских поробљивача од којих се можемо у неком тренутку, као што то показује цијела историја људског рода и нашег народа, ослободити, него од оног најстрашнијег поробљивача од којег нас нико, осим Бога, не може ослободити, а то је од смрти, гријеха и ђавола, од вјечне погибли и наше вјечне судбине која од тога зависи“, казао је Владика.
Додао је да то не зависи од нашег стања и успјеха у овом земном животу, него од нашег стања и успјеха на вјечном плану.
„Он, као човјек у годинама, кад је чуо да треба да ће му се родити син каже: По чему ћу ја то познати, кад сам ја човјек у годинама, а утроба моје супруге Јелисавете је неплодна, она је у годинама и више није у стању да рађа. Одговара му: Зато што си посумњао биће ти знак да нећеш моћи више говорити, занијемјећеш до тренутка кад се то чудо, у своје вријеме о којем ти пророкујем и благовијестим, не збуде. Он тада нијем излази, нико није знао шта му се десило, али су слутили да се нешто страшно догодило и да је нешто страшно видио. Каже Јеванђеље да је, мало потом, затрудњела његова жена Јелисавета и рекла: Шта ми учини Господ и спаси ме од срамоте; у јеврејском народу, по тадашњем обичају, они људи који нису могли имати порода, на неки начин су били прокажени и обиљежени, као да су уклети. Трепјели су срамоту у заједници у којој су живјели, зато она говори: Шта ми учини Господ те ме обрадова плодом утробе моје“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Кад је родила сина, питали су Захарија како да се зове, а Јелисавета је, по Владикиним ријечима, казала да се зове Јован, иако се у њиховом братству тим именом нико није звао.
„Онда потврди Захарије и написа на таблици: Јован му је име, и онда је проговорио. Тако се обистинило чудо архангела Гаврила које је почетак свих других чуда, а које је правио највећи од жене рођени. Био је скроман, непретенциозан, смирен, али и смјео човјек, који није пио ни вина, ни сикера, као што је рекао архангел Гаврил његовом оцу да ће бити кад се буде родио. Живио је у пустињи, чекао тренутак и дан када ће се појавити Онај за Кога припрема пут и народ Израиља да буде спреман да Га дочека“.
„Шта треба човјек да ради да би био спреман да дочека Бога Који је љубав? Да будемо у таквом стању да нас та љубав не порази и не погоди, да будемо спремни за њу да је прихватимо. Као што се Свети Захарије молио за слободу свог рода, тако су и наши преци крв проливали, то најврједније што човјек има и шта му је Бог дао, живот свој су положили за слободу рода свога, за вјеру и отечество. Данас се сјећамо Жупљана, њих тридесет и четири, који су се за слободу свог рода, не само свог села, мјеста и локалног округа гдје су живјели, борили, него за слободу цјелокупног српског рода и свог народа“, казао је Епископ будимљанско-никшићки.
Подсјетио је да су они, по предању, погинули на Гласинцу, у борбама с Аустроугарима, на дан Зачећа Светог Јована Крститеља.
„У спомен њихове жртве постројен је овај храм овдје, а њихова имена, која су написана на небесима биће, ако Бог да, такав је био благослов претходног Владике а садашњег Митрополита Јоаникија, написана на зиду у храму, имена свих јунака који су се борили за слободу. Треба да знамо да је истинска и права слобода она којом нас је Христос ослободио. То је слобода нашег срца, унутрашња и ничега не треба да се бојимо и ни од чега да стрепимо до од гријеха, који може да нас погуби на вјечном плану и упропасти нашу вјечну судбину. Све ове смрти земаљске су привремене, а духовна смрт, смрт душе коју убија гријех и свеђаволске силе, које раде на томе да се упропасти род људски, убијају душу и човјека за сву вјечност“.
„Овај храм који, ако Бог да, треба ускоро да се освешта нека не буде само материјална грађевина којом ће да се хвале они који су учествовали у њеном подизању, него да буде мјесто сабирања, праштања, обједињавања, јединства, љубави, пожртвовања и самилости једних према другима, свих који буду долазили у овај дивни, благословени, по свему необичан, али тако лијеп, мио и топао храм као што је овај који сте подигли у Заграду, на овој благословеној главици. Да Бог благослови овај дивни дан у који смо се овдје сабрали, око ове светиње, Бог благословио све вас који сте се трудили на подизању овог храма и који се трудите на подизању тог духовног храма у срцима својим, у ком треба да обитава Христос и Дух Свети“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Благосиљани су славски приноси и пререзан славски колач.
Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави.
