Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 28. октобра, у манастиру Острог благословио је и свечано отворио Богословско-философски скуп „160 година високошколског образовања у Црној Гори и прве богословске школе 1863-2023“, који организују Митрополија црногорско-приморска и Богословија Светог Петра Цетињског од 28. до 31. октобра на Цетињу, Цетињској богословији, Подгорици, манастирима Острог и Стањевићи.
Поздравно слово Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
“Часни оче ректоре,
Господо професори,
Господо учесници овог научног скупа,
Велика ми је част да поводом великог јубилеја Богословије Светог Петра Цетињског, 160 година од њеног оснивања, кажем неколико ријечи на овом научном скупу.
Јубиларно вријеме је вријеме пуноће, а пуноћа времена је у Христу. Када прослављамо јубилеј обично се сјећамо неких прошлих времена, али видимо да та времена нису само прошла, него то су времена испуњена људским трудом, великим и значајним догађајима. То је вријеме кога се радо сјећамо, то је посвећено вријеме или, по Светом апостолу Павлу, искупљено вријеме. Наши јубилеји, које славимо, имају коријен у библијским јубилејима. Јубиларна година за Јевреје у Старом завјету је била година не само сјећања на прошлост, него је она била тако организована да је била и предукус вјечности, као што је Господ за шест дана стварао, а у седми дан починуо, и то је први и основни јубилеј, седми дан код старих Јевреја, код нас је осми дан због васкрсења Христовога, па је тај дан дан одмора. Али то не значи да је то дан без икаквих дјела, то је дан када се ствара оно што је најважније, када предокушамо наше спасење и живот вјечни. Дан одмора библијског, дан покоја, дан мира Божијега, то је оно за чим сви чезнемо, јер то је нешто у чему се спајају и мир и стварање.
Када се осврнемо уназад, на ово прошло вријеме 160 година, видимо један велики, велики подвиг наших предака који су у најтежим временима поставили добар почетак. Те 1863. године нијесу имали да положе за почетак ништа осим добре воље и велике жеље да се млади нараштај школује, образује, али та добра воља је била значајнија него можда да су имали и уложили сва материјална средства, а да је недостајала идеја.
Иако је привремена Богословија 1863. године врло кратко трајала и она је имала неке резултате. Највећи њен резултат је што је она просто изазвала честитога господара кнеза Николу да најозбиљније касније,1868. и 1869. године, приступи том Божјем дјелу, да се оснује Богословија, о чему ће данас бити доста ријечи.
Оно што данас у овом времену видимо је да је просветни систем и образовање у нашим школама врло често у кризи, понекад и у ћорсокаку због неког хаоса који се стално производи у овом свијету, па се тај хаос понекад дотиче и наших школа. Колико је хаотичности било у преласку на болоњски систем, и да ли је ико тада, када су власти биле донијеле ту одлуку да се пређе на болоњски систем, да ли је ико хтио од оних који су одлучивали да чује критичко мишљење у односу на тај систем образовања. Ово говорим због тога што изнова треба да размислимо и да сагледамо значај богословског образовања у систему образовања у једној држави, у једном друштву. Посебно код нас са тако дубоком хришћанском традицијом, са традицијом која је прожета хришћанским искуством, са историјом која је родила многе светитеље Божије, многе свједоке Божије, са једном сјајном хришћанском културом, са велики хришћанским наслеђем. Да ли можемо разумијети правилно наше наслеђе, а школе и образовање добрим дијелом се баве тиме, и дужне су да се баве тиме, да разумијевају наслеђе својих предака, културно, просветно, историјско, да ли можемо то добро разумијети ако немамо богословско образовање? Како ће данас у овом времену људи, нарочито млади, читати Светог Кирила и Методија, како ће разумијети њихово дјело? Како ће разумијети Светога Саву и биографије, односно житија српских светаца, архиепископа, патријараха, краљева, царева, како ће разумијети наслеђе које баштине наше светиње, како ће стећи осјећај и мјерило да разумију нашу умјетност, архитектуру, сликарство средњевјековно, све до новијег времена, како ће разумијети Горски вијенац и Лучу микрокозму? Скоро да је то немогуће.
Зато стално напомињемо да је неопходно увести вјеронауку у наше основне и средње школе, да би се наша дјеца образовала на прави, истински начин, да би имали комплетно образовање, не окрњено, оштећено, редуковано, а то се све ради програмски да се редукује сам човјек и дух човјеков. Према томе, морамо бити упорни, а историја ове школе на то нас обавезује, да дођемо до те одлуке да се вјеронаука врати у основне и средње школе јер образовању једног човјека фали много ако нема и богословског образовања.
Да сада, у овом обраћању, не улазимо у цијелу историју ове средње школе, али морамо истаћи макар само неколико великих личности које су стекле прво образовање, оно темељно образовање, у Богословији Светог Петра Цетињског. Прије свега желим да поменем двојицу великих архијереја: Митрополита црногорско-приморског блажене успомене Данила (Дајковића) и Епископа горњокарловачкога Симеона (Злоковића). Заиста су били велике личности, и један и други, са изузетно важним улогама у најтежим временима послератне историје за Српску православну цркву. Треба са поносом да истекнемо да је ова обновљена Цетињска богословија дала тројицу младих архијереја који су недавно хиротонисани и већ ступили на своје узвишене дужности. Али исто тако треба да поменемо и велике научнике који су стекли образовање у Цетињској богословији: Ђока Пејовића, Љубомира Дурковића Јакшића, Риста Драгићевића, свештеномученика Луку Црмничког (Вукмановића).
Кад је ријеч о историји Цетињске богословије послије Првог свјетског рата, говорило се да је она била заражена комунистичким вирусом, и може се то и доказивати, просто то је био дух времена. Те идеје су донекле захватиле и наше богослове, не само у Цетињској богословији него и у другим богословијама, просто такве ствари се, када се наметну са свих страна, просто не могу избјећи. Међутим, ипак то није тако. Ту причу о Цетињској богословији да је она била исувише, и више од других, заражена комунистичким идејама, демантују њени ђаци. Велики број свештеномученика се образовао у тој Богословији између два свјетска рата. Међу њима и професор и свештеник Лука Вукмановић, који је био и доктор наука и велики борац за истину и правду, велики заштитник вјере православне, а са њиме велики број, на десетине и десетине свештеника који су смјело и храбро посвједочили Име Божије у временима искушења, богоодступништва, и дали своје животе за Христа. И они свијетле сада са неба и уграђују се својим светим молитвама у живот и рад ове школе. Њихове молитве су дале да се обнови Цетињска богословија 1992. године.
Прошло је већ 30 година и ово је најдужи период рада ове Богословије, пошто је више пута прекидан због разних неприлика и несрећа које смо преживљавали као народ и друштво. Нећу рећи да је најплодоноснији, нарочито зато што сам и ја учествовао у њеном обнављању. Њен обновитељ блаженопочивши Митрополит Амфилохије је удахнуо дух обнове у ову школу, дух ентузијазма, посвећености наукама, не само богословским, посвећености образовању, а када све то видимо некако у контексту цијеле њене историје, видимо да ова Богословија која је више пута насилно обустављана, посебно имам у виду њено укидање 1945. године од стране комунистичког режима, има силу обнове и силу васкрсења. Она је више пута насилно укидана, али је и обнављана и васкрсавала из пепела.
Радост ми је што сам имао прилику да учествујем у њеној обнови, и као наставник и као ректор, и посебно ми је велика радост што могу са овог мјеста из манастира Острога, гдје је повремено и радила ова Богословија, одакле је и почела њена обнова 1992. године, да вас поздравим поводом овог јубилеја и да вам честитам рад и пуни успјех на овом научном скупу.
Хвала на пажњи и срећан рад!”
Послије поздравног слова Митрополита Јоаникија почела су излагања у оквиру прве сесије научног скупа, којим предсједава проф. др Душан Крцуновић. У првој сесији учествују: проф. др Саво Лаушевић, Јован Маркуш, др Дејан Мараш, Александар Вујовић и протојереј-ставрофор Драган Станишић.
Друга сесија научног скупа почеће у 17 часова у Цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици. Њоме ће предсједавати академик проф. др Синиша Јелушић, а своја излаггања ће имати проф. др Душан Крцуновић, проф. др Драго Перовић, протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић, протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого.
У трећој сесији која почиње у 18 часова, а којом ће предсједавати проф. др Саво Лаушевић, своје радове изложиће академик проф. др Игор Ђуровић, академик проф. др Синиша Јелушић, проф. др Александар Клестов и мр Матија Стојановић.
Прослава јубилеја се наставља сјутра, 29. октобра, на Цетињу, прво служењем Свете архијерејске литургије у 9 часова и сесијом у Богословији Светог Петра Цетињског, којом ће предсједавати ректор Богословије протојереј-Благоје Рајковић. Своја излагања у Цетињској богословији имаће монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, проф. др Васиљ Јововић, проф. др Будимир Алексић, мр Јоргос Димитријадис.
У сесији, којом предсједава проф. др Дарко Ђого, радове ће изложити др Милена Мартиновић, протојереј Благоје Рајковић, протојереј-ставрофор Бобан Јокић и др Момчило Д. Пејовић.
Увече у 18 часова у манастиру Стањевићи биће освећење и отварање библиотеке блаженопочившег Митрополита Амфилохија, гдје ће своја излагања имати проф. емеритус др Богољуб Шијаковић, са чијим предавањем ће се и затворити овогодишњи научни скуп.
У понедељак 30. октобра у 9 часова служиће се Света архијерејска литургија и годишњи помен Митрополиту Амфилохију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а у 16 часова празнично бденије у Цетињском манастиру.
Дијалошка трибина у Црква Светог Ђорђа под Горицом, чији је модератор протојереј-ставрофор Гојко Перовић, одржаће се истог дана у 20 часова. Учесници су ректори богословија Српске православне цркве.
На празник Светог Петра Цетињског и Јеванђелиста Луке у уторак, 31. октобра, у 9 часова служиће се Света архијерејска литургија у Цетињском манастиру, док ће у 19 часова бити организована Лучинданска академија у крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
