Преподобни Јован Дамаскин: О Божијем јединству и раздељености
Сва та имена, дакле, која се на целокупно Божанство односе, поимамо као заједничка и истоветна и проста и неподељена и јединствена, док раздвојено поимамо имена Отац и Син и Дух, као и придеве безузрочан, узрокован, нерођен, рођен и исходећи, који не исказују суштину, него узајамни однос ипостаси и начин њиховог постојања.
Но иако познајемо та имена и она нас упућују ка божанској суштини, не схватамо ипак саму суштину, него оно што се тиче те суштине, као што ни онда када знамо да је душа бестелесна, безмерна и безоблична, не схватамо заправо тиме и њену суштину; нити, пак, суштину тела схватамо уколико знамо да је бело или црно, него схватамо тек оно што је својство његове суштине. Јер истинска наука учи да је божанство просто и да има једну просту и добру енергију, која свима све остварује, по примеру сунчевог зрака који све греје, и у свакоме дејствује према његовој природној расположивости и моћи примања, будући да је зрак и сам примио такву енергију од Бога који га је створио.
Изузетак су, међутим, имена која се тичу божанског и човекољубивог ваплоћења Бога Логоса; у томе, наиме, ни Отац нити Дух ни на који начин нису учествовали, осим по благовољењу и неизрецивом чудотворству, које је Бог Логос извршио као неизмењиви Бог и Божији Син, постајући, сличан нама, човек.
