Постоји прилично раширено гледиште да је једино значење хришћанског брака рађање. Међутим, не можемо рећи да се читав смисао хришћанског брака исцрпљује испуњењем овог Божијег благослова, а то је рађање деце. Да је тако, онда није јасно зашто би супружници живели заједно када су деца већ одрасла. Али такође би било несхватљиво зашто Бог даје љубав између мужа и жене који немају деце.
Овако праволинијски поглед, наравно, не исцрпљује оно што особа може наћи у браку. Ако ипак покушате да пронађете најчешћу дефиницију брака међу светим оцима, то ће бити комбинација две речи: „школа љубави“. Пошто је Царство Божије царство љубави, Господ припрема људе на Земљи за ово царство, као у школи, за будући прави одрасли живот на Небу. Брак је такво „место“ где се човек учи љубави.
Из Светог Писма знамо да у будућности неће бити ни наде ни вере: у њима неће бити смисла, јер ће се све испунити. И љубав траје заувек. Можда ће облик ове љубави бити другачији. У Царству Божијем све ће бити сасвим другачије, али нам се то не открива. Међутим, оно најсјајније и најлепше што постоји на Земљи је љубав, и то у свим њеним облицима: брачној, родитељској, братској итд – и она ће, наравно, остати.
Иначе, место где се то неће догодити само ме ужасава. Жену сам волео цео живот, кроз њу ми се открило шта је љубав Божија. Чувао сам ову љубав, бринуо о њој и био срећан због тога. И одједном долазим до Извора љубави, Исуса Христа, и Он ми каже да ту особу више не виђам?
Стога се, наравно, смисао брака не може исцрпити рађањем. Рађање деце помаже да се култивише и доживи љубав у свим њеним облицима. Различити аспекти породичног живота помажу човеку да са различитих страна схвати шта је љубав као највиша манифестација боголикости у људском животу.
А ако брак схватимо овако, онда је породица која нема деце породица која носи тежак крст, али је ипак породица. То је још увек мала Црква. Шта је мала Црква? Ово је Христос, који је око себе ујединио људе који воле Њега и једни друге. Зато седморицу називамо малом Црквом. Храм негде на врху Свете Горе, где служи један јеромонах, а пева један искушеник, није мањи од храма у коме се моли две хиљаде људи. И тамо се на исти начин врше тајне, и ту пребива Христос. Ова породица има 10 деце, ова 5, а ова нема деце, иако би ови људи желели да имају децу. Али нису успели, то им није дато Божијим Промисао. Али то није учинило да мала Црква престане да буде мала Црква.
Шта се може учинити поводом овога? Прво, можете усвојити дете. Потребан је рад, то је одређени ризик, али сада је могуће. Међутим, чини ми се да то није већи ризик од тога да имате своје дете. Колико породица знам где је њихово сопствено дете постало извор велике туге за њихове родитеље, али га и даље воле. Иначе, сваки човек је вероватно и извор туге за Бога. Иако Бог не тугује, наравно, то се може рећи и овако. Свака особа издаје свог Небеског Родитеља и враћа му се само као расипни син.
Да, постоји наследност детета непозната усвојитељима. Али колико је примера када дете сазна да му родитељи нису његови, доживи унутрашњу кризу, али им се онда врати са још већом љубављу и нежношћу. Зато што разуме какав су подвиг учинили према њему, дајући му љубав којe су га лишили рођена мајка и отац.
Стога ми се чини да ако нема деце, онда треба да пружимо срећу детету које су издали сопствени родитељи. Коме је одузет најважнији дар којим човек треба да почне свој живот – дар родитељске љубави. Често видимо да деца из сиротишта, чак и нахрањена и одевена, па и станови, не могу да изграде породицу и да се запосле и да клизе на друштвено дно. То се дешава зато што немају искуство породице као искуство љубави. И ово искуство треба да подстакне остатак животног искуства код детета, све друге животне вештине.
Протојереј Фјодор Бородин
