Парабола о блудном сину је право огледало у коме видимо себе. Ко чита ову параболу са пажњом и понизношћу, гледајући лик изгубљеног сина, којег је сам Христос тако живописно описао, лако ће у њему препознати себе и узвикнути: „Христе мој, то сам ја!“
Да, вољени моји. Сваки човек је расипни син у односу на Бога. Сви чинимо грехе, неко у већој, неко у мањој мери. Грешимо својим мислима. Грешимо језиком: оговарамо, лажемо, клеветамо, користимо псовке, лажно сведочимо, говоримо ружне речи и хулимо на име Божије. Очима грешимо. Грешимо ушима. Грешимо рукама, ногама и целим телом... Грешимо дању и грешимо ноћу. Грешимо у кућама, на трговима и на улицама. Нажалост, грешимо и у храму у који идемо да се молимо. Ко може да изброји све наше грехе? Толико их је, као песка на мору. Они који кажу да немају греха су као болесник чија је цела унутрашњост захваћена раком, али који мисли да је потпуно здрав.
* * *
Сви грешимо. Па шта да радимо? Да ли да паднемо у очајање? Наравно да не.
Парабола о блудном сину даје нам наду да је, без обзира колико велики и страшни греси човека, Небески Отац увек спреман да нам опрости. Довољно је да грешник каже: „Сагрешио сам“, као изгубљени син (само не лицемерно, већ искрено). Свети Јован Златоуст је грехе назвао „огњем који прождире“. Али свака ватра, ма колико се снажно распламсала, сигурно ће се угасити ако је, заједно са свом запаљеном материјом, бацимо у дубине мора. Овде се дешава потпуно иста ствар!
Христос из године у годину чека да му кажемо: „Згрешио сам“ и да принесемо покајање изгубљеног сина. Наши греси су ужарени угаљ. Ако пламени угаљ бацимо у море, он ће се угасити и изгубити ватру. Исто важи и за грехе. Као угаљ који гори, узми све своје грехе и баци их у бескрајно море Божје милости. Море побеђује ватру, а милост Божија побеђује сваки грех, ма колико велик и тежак био.
Митрополит Августин (Кантиотис)
