Људи су почели да траже нешто друго. Они не траже породицу, они су у потрази за пролазним уживањима, и у суштини, постали су деформисани, некомплетни. Многи су већ рођени од таквих људи.
Одрасли су у некомплетним породицама, родитељи су им били разведени. Данас практично нема породица с више деце, дете расте само. Њега васпитавају друштвене институције, а нормалне родитељске љубави, нормалних породичних односа он не види. Такво дете одраста ускраћеним, мањкавим. Док су постојале многочлане породице, деца су у њима расла тако што су још од малена стицала неко искуство живота у заједници, учили су се да трпе једни друге, да праштају и воле. При том, не у атмосфери касарне, већ у породичној атмосфери. То је нормално и природно.
Дете које је одрасло само, васпитавано једним родитељем, и чак не толико својим родитељем (који је оптерећен својим обавезама), колико улицом и друштвеним дечијим установама, неспособно је да изгради правилне односе с људима. Оно је непотпуно, ти људи су нечега лишени. Они траже само задовољство, комфор, лак живот, беже од тешкоћа.
Сви желе да што удобније и лакше проживе живот, да их нико не „оптерећује“. Деца сметају таквим људима, бебе плачу и не дају им да спавају ноћу, а омладина, тинејџери – то је уопште права главобоља, а сви желе само позитивне емоције и ни једну негативну. Људи беже од тешкоћа, а оне их ипак стижу...
Господ је страдао за нас, Он је дао свој живот за нас на Kрсту, дао нам Своје Тело и Kрв, и дао нам заповести: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим...“. А данас брак постаје циљ сам себи. Јер Царство Небеско почиње још на земљи, а ми се не спасавамо, већ гинемо.
Не може се бити слуга два господара. Јер наш је циљ – сјединити се с Богом, вратити ту срећу, коју је имао први човек. Враћање Бога у срце човека – то је више него брак, више него науке, новац, богатство. Оно је то све заједно – и океан љубави безмерне, јер Бог је љубав и блаженство, која превазилази свако земаљско утешење, укључујући ту и брачно, и свезнање Божије које превазилази сваку науку, зато што наука зна коначан број гигабајта, а Господ – „његов ум је неограничен“, и Творац зна Своју творевину адекватно, а не тако, као наука – релативно, приближно, с претпоставкама... Лепота Царства Небеског превазилази све земаљске лепоте и уметност, а власт и моћ Цара Небеског је јача од власти свих императора и председника. Његово богатство је веће од богатства свих милијардера – „Моја је васељена и све што је у њој“ (Пс 50:12)
Људи покушавају да попуне празнину у свом срцу свиме што овде налазе – утехама, наукама, новцем, влашћу, среброљубљем, и све једно, незадовољни су, лоше им је и несрећни су.
А апостол Павле говори: „Ми смо сада деца Божија, значи наследници...“ (Рим. 7:17) А то значи, да све, што Господ има, Он даје на располагање Свом наследнику – ми можемо да постанемо причесници свега што има Бог – тог блаженства, те безбрижне љубави, тог богатства, те моћи.
Схијеромонах Валентин (Гуревич)
