Што се тиче службе лаика, пре него се осврнемо на улогу лаоса у животу Цркве, треба имати на уму да Црква није у строгом смислу Црква оних који уче и оних који су поучавани, те не треба правити радикалну разлику између јерархије и лаоса. Када год поменемо улогу лаика у животу Цркве, треба да пођемо од начела саборности, јер је саборни дух Цркве основно полазиште које омогућује активно учешће лаика у животу Цркве.
Будући да данас имамо верску наставу у државним школама, у којима су лаици ангажовани као предавачи, видимо да мисионарска улога лаоса не изостаје ни на том пољу, као ни у сфери богослужења и црквене управе.
Но, имајући у виду да Црква начелно треба да негује и дух милосрђа, као и да брига Цркве о потребитима произилази из њеног етоса, отвара нам се простор да улогу лаоса посматрамо афирмативно у области харитативне делатности Цркве. Иако је Литургија срж Црквеног живота, не треба запоставити њену социјалну димензију, чувајући се крајности према којој би се Црква свела на хуманитарну организацију или на ритуалну групицу која је лишена овоземаљске стварности. Стога се социјални ангажман Цркве заснива на њеном литургијском искуству и као такав јавља се као манифестација литургичко-подвижничке динамике живота хришћана. Другим речима, социјалне проблематике треба да се тичу сваког хришћанина исто као и богословска питања и богослужење.
Христос је дошао на земљу да помогне људима. Црква је Црква покајаних цариника, не гордих фарисеја, прибежиште одбачених, невољних. Служење Цркве сиромашнима је вид остварења икономије спасења. Као што је Христос боравио међу нама снисхођењем своје састрадалне љубави тако и Црква пружа руку невољнима. Однос Цркве према потребитима не заснива се на некој идеологији, утопијама, што није могуће јер Црква не поседује механизме приволе ка праведнијем друштву, штавише, такве идеје су се у пракси показале као опасне.
Црква начелно увек треба да негује дух милосрђа. Акценат у хришћанској солидарности треба ставити на међуљудске односе. Помоћ ближњем треба да је израз односа међу људима, не продукт овог или оног социјалног програма јер се у том случају губи личносна димензија хришћанског милосрђа. Невољнику прилазимо као брату или сестри у Христу , не као индивидуи или још горе бројци којој помажемо реда ради.
Такође, сматра се да Црква превасходно треба да се бави потребитима и обесправљенима, са свима онима који су сиромашни и тешко оптерећени, са покајаним грешницима, управо са покајаним цариницима а не самодовољним фарисејима. Христос је у предању Истока управо понижени Христос, Који је прославлављен управо понижењем, посвећеношћу своје састрадалне љубави.
Црква у свету је пре налик лечилишту за болесне, него хотелу за савршене. Најважнији нагласак је на непосредном служењу сиромашнима и потребитима, а не на развијању схеме неког идеалног друштва. Дакле, непосредан људски однос је важнији од било какве савршене схеме. У целини гледано Црква је увек са ништима и смернима, а не са моћнима и гордима. Стога је Црква пре свега духовни дом, а не ауторитативна институција.
Као пример хришћанског милосрђа корисно је угледати се на св. Јована Златоустог којег је отац Георгије Флоровски са правом називао пророком милосрђа. У његовим беседама Златоусти је позивао хришћане да помажу невољнима, и тако сведочио да Црква као саборни организам треба да остварује своју харитативну улогу у овоме свету, у којој подједнако треба да учествују клирици и лаици, без занемаривања једних или других, као што у људском телу сваки орган врши одређену функцију, у сагласју са другим органима, тако исто и у Цркви, као телу Христовом, сваки њен члан врши одређену службу за назидање Тела Христовог.
Дејан Лукић, теолог
