Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања.
Повезан садржај:
Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви
Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету.
Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња.
Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина.
Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен.
Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље.
Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском.
Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата.
др. уметник Бранка Бешевић Гајић,
филмски редитељ
* * *
*Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ.
