У америчкој научној литератури не постоји сагласност по питању чинилаца који су имали највећи утицај на формирање културног и цивилизацијског кôда Сједињених Држава. Л. Харц је наводио Устав, индивидуалистички капитализам и фронтијерство као кључне чиниоце америчког идентитета.
С. Хантингтон је сматрао протестантизам једним од главних катализатора у формирању америчке цивилизацијске матрице. Д. Бел, оснивач теорије постиндустријског (информационог) друштва, говорио је о грађанском друштву, јединственом по свом карактеру и деловању, као цивилизацијском америчком доминантном чиниоцу.
А. Токвил, вођа конзервативне Партије реда, француски министар спољних послова, који је 1831. отпутовао у Америку да проучава казнени систем САД, сматрао је демократију основним чиниоцем успеха ове земље, што се огледа у његовој књизи „Демократија у Америци“.
Главни чинилац у формирању цивилизацијске матрице Сједињених Држава, према многим ауторитативним научницима, који је имао одлучујући утицај на све сфере америчког јавног живота и одјекивао као лајтмотив у свим историјским етапама развоја државе, а најјасније је доминирао током протеклих векова у националној култури, јесте либерално-капиталистички индивидуализам, изграђиван управо на протестантској традицији.
Индивидуализам посматра личност као посебну вредност, као главног и независног друштвеног субјекта, који је лично одговоран за остваривање својих способности и талената, за лични успех и благостање (зар нас то не подсећа на познато схватање Мартина Лутера?).
Амерички индивидуализам у својој либерално-капиталистичкој трансформацији тежи остваривању циљева искључиво материјалне природе. Финансијско благостање, стицање трајних бенефиција и профита главни су критеријуми за индивидуални успех. Није случајно први велики национални ум Америке Б. Франклин, поштован у САД као философ заједно са Волтером и Д. Дидроом, тумачио животне заповести на свој начин: „Празна торба није вредна тога“ и „Време је новац“. Ови Франклинови цитати постали су национални кредо Сједињених Држава.
Ососебност либерално-капиталистичког индивидуализма у томе је што ово схватање није делила само буржоаска класа, он је постао национална вредност. То је био главни разлог за изглађивање класних сукоба. Већина обичних америчких радника делила је уверење да је индивидуални успех најважнији и да свако гради своју срећу, своју историју, сопствени успех, који зависи искључиво од личних улагања, улагања у сопствени развој, у изградњу пословних веза и контаката. Све ово је директно повезано са протестантским схватањем овоземаљског постојања – што је успех светлији, то је већа увереност у спасење душе.
Све ово је директно повезано са протестантским схватањем овоземаљског постојања – што је успех светлији, то је већа увереност у спасење душе.
Америка је у почетку постала рај за различите верске групе са снажном мотивацијом. Жеља за уређивањем сопствених облика култова породила је нове верске групе унутар земље, а то истовремено са доласком избеглица из верских разлога из Европе у Америку. Религијски чинилац је првенствено служио као средство идентификације, када су присталице одређених погледа на друштвено устројство могли да изграде своје релативно затворене заједнице, уређујући их према својим идејама. Чак су и саме колоније Нове Енглеске често називане „Библијски Комонвелт“, пошто су се држале заповести Светог писма у свему што се односило на регулисање различитих аспеката живота грађана.
Политичко устројство Сједињених Држава је у великој мери било предодређено колонијалним системом, који је, заузврат, био заснован на уверењима његових оснивача. Верски прогон који је приморавао људе да побегну из Европе у Северну Америку произашао је из веровања, које су заступали и католици и протестанти, да у сваком друштву треба да постоји једнообразност религије. Ова идеја је била заснована на мишљењу да постоји само једна истинита религија и да је дужност оних који су на власти да је наметну, ако је потребно и силом, у интересу спасења душа свих становника.
Неконформисти су могли бити кажњени као јеретици. Доминација овог схватања, који је протестантски проповедник Роџер Вилијамс назвао „наметнутом религијском једнообразношћу”, довела је до формирања великих верских група које су имале политичку моћ и кажњавале неистомишљенике у друштву. У неким земљама католици су прогонили протестанте, а у другима протестанти католике. Иако је Енглеска званично укинула верски прогон 1689. године, он је и даље постојао на европском континенту.
Прва схватања друштвеног уређења која су предложила верска удружења тог времена, могу се наћи у делима проповедникâ. Основни погледи на политичко и правно устројство земље изложени су у делима Вилијама Ејмса (који чак није ни живео у Новој Енглеској), као и у „Ортодоксалном јеванђелисту“, обичном препису дела енглеских теолога чији је аутор Џон Нортон.
Срж овог друштва сачињавала је идеја Завета („договорена теологија“), коју су проповедали протестанти. Истовремено, амерички пуританци су веровали да се модел завета (договора) остварује на три нивоа: основни завет благодати између Бога и чланова невидљиве Цркве (односно заједнице изабраних за спасење), црквени завет (добровољни саглашавање верника с Богом) и, најзад, грађански завет, савез (са државом).
„Идеја обнове“ коју су протестанти увели у културу, садржавала је врло јасну везу између изгледа духовног препорода и устројства новог света. Овде је била присутна и тема „дивље пустиње“ (wilderness), са којом је у Библији уско повезана идеја обнове: 40 година које су Израиљци провели у пустињи, 40 дана Христовог поста у пустињи, и др.18 Амерички „пустињаци“, веровали су колонисти, били су предодређени да изграде „Град на гори“. Ова слика сасвим јасно изражава суштину протестантског приступа који је доминирао у Америци. Главно је стварање праведног државног организма, који се остварује професионалним радом.
Међутим, снажан утицај протестантизма довео је до тога да је највећим делом тадашњих колонија управљала представничка власт, уз укључивање шире јавности, засновано на темељном принципу ковинента/завета између људи и Бога као основе за устројство друштвених односа.
Наиме, у 17. веку могу се наћи корени будућих федералистичких принципа у политичком систему Сједињених Држава – у систему колонија, од којих је свака представљала друштво релативно консолидовано по верским линијама, у доминацији „пуританске етике” у друштвеним принципима већине насеља, у постепеном ширењу покрета који су за протестанте били „опозициони” и имали затворени карактер.
Основна функција црквених структура у овој фази била је консолидација социјума/друштва по религијском принципу, формирање сопствене, релативно затворене заједнице, и развијање механизама интеракције између појединаца засноване на библијским начелима у интерпретацији проповедника тог времена.
Већ у овој етапи може се пратити формирање тако важне црквене структуре као што је институт проповедништва, који је, заправо, постао централна карика у интеракцији друштва са Црквом, у разумевању и тумачењу основних верских постулата за сав социум. Насупрот преовлађујућем мишљењу да Американци у 18. веку нису очували своју некадашњу приврженост вери, савремени научници извештавају о високом нивоу религијске енергије у колонијама после 1700. године.
Друга етапа политичке историје Америке у контексту утицаја религијског чиниоца на њу датира још од 18. века. У то време протестантизам је још увек утицао на политичко размишљање Американаца. Пуританци су васпитавани у духу уважавања закона. Оваква ситуација у великој мери одређује конзервативну природу Американаца. Њени апологети су се држали мишљења да су политичке праксе људи обликоване њиховим договорним односима, што се, у суштини, не тиче Бога.
Средином века Нова Енглеска је доживела свој први религијски препород. Велико буђење („Great Awakening“) захватило је свет енглеског говорног подручја, а верски талас је обујмио Енглеску, Велс, Шкотску и америчке колоније 1730-их и 1740-их.
У Америци је Велико буђење сигнализирало појаву свеобухватне евангелизације — веровања да је суштина исповедања вере „ново рођење“ надахнуто проповедањем Речи Божје. То је одушевило Цркве у оној мери колико их је и поделило, омогућивши „новим евангелистима да успешно установе религију новог рођења као трајну карактеристику културног живота Америке“. Присталице „Великог буђења”, његове „јеванђељске суштине” – презвитеријанци, баптисти и методисти – постали су највеће америчке протестантске деноминације у првим деценијама 19. века.
„Буђење“ је тражило демократизацију вере и верских слобода, борило се против верске нетрпељивости и теократије. Обухватајући све колоније, допринело је и њиховом уједињењу. У почетку је овај покрет захватио све слојеве и класе друштва и стекао подршку многих црквених великодостојника. Међутим, у исто време појавило се на десетине путујућих проповедника. Ови побожни, слабо образовани људи умногоме су поткопавали ауторитет званичне Цркве, па су стога њихове делатности забрањивали законодавни органи многих колонија. С друге стране, покушаји да се репресијом ојача моћ црквених власти имали су супротан ефекат.
Цркве су се распале у засебне конгрегације, општине, а нове секте су стицале све већи утицај. Основане су високошколске установе за школовање свештенства. Уз старе колеџе – Харвард (1636), Вилијам и Мери (1693) и Јејл (1701) – у годинама 1746–1769. додати су нови – Принстон, Колумбија, Браун, Рутерс и Дартмут. Верски устанак се донекле показао као прототип политичког устанка, пошто је постао први друштвени покрет који је ујединио колоније.
Религијска карта колонијалне Америке радикално се мења, што доводи до постепене трансформације политичког система. Идеју „изабраности“, коју су развили пуританци, логично су даље развиле присталице „Великог буђења“, додајући јој елемент слободе и независности.
У еволуцији вредносног система протестантских верских организација у периоду који је непосредно претходио Америчкој револуцији, посебну улогу су имали ставови либералног свештеника Д. Мејхјуа. Као присталица традиционалне протестантске догме да је Бог Праизвор грађанске власти, Мејхју је тврдио да директно право на формирање државе припада самим људима и да сви владари морају поштовати законе које одобрава друштво у целини. Дакле, друштво има право да суди о томе како судије извршавају његову вољу.
С друге стране, неки истраживачи су склони да утицај на политички живот друштва доводе у везу са поимањем „пуританске етике“. Едмунд Морган, који је сковао овај термин, приметио је да су за време Револуције пуританском етиком били надахнути Американци различитих вероисповедања, и да су пуританске идеје углавном усвајали и непуританци. Он сматра да пуританска етика врши утицај на идеје економске и политичке самосталности Америке.
И партијски систем САД такође се у почетку развијао под утицајем верских организација. Утицајне породице су формирале око себе политичке групације, зване фракције. Један од центара фракцијске борбе средином 18. века постао је Њујорк, где су се такмичиле две најбогатије породице колонија, Де Ланеј и Ливингстонови. Оба клана су добила широку подршку великих земљопоседника и трговаца, али су се њихове верске платформе разликовале. Де Ланејев ослонац била је Англиканска црква, услед чега је водио лојалну политику према метрополама. Али ближе 1770-их, како се конфронтација са Енглеском интензивирала, политичка иницијатива је почела да прелази на групацију коју је предводио Вилијам Ливингстон. Њена верска подршка били су протестанти, па је стога њена политика била антиенглеска. Од почетка Револуције Лингвистони су се нашли на челу патриотске виговске партије, а Де Ланеј – проенглеске торијевске партије.
Према истраживачу М. А. Власову, „главна ствар која је постепено ‘припремила’ Американце да прихватају партије као корисне по друштво била је навика да поштују плуралитет интереса (у колонијалној ери, првенствено верских) и живе у атмосфери мирне конкуренције и међусобне толеранције“.
У настојању да привуче што већи број емиграната, колонијална управа је била принуђена да обећа значајне привилегије по верским питањима. Као резултат ове политике, у Новом свету се појавио значајан број нових Цркава које су проповедале различита верска убеђења. Добивши подршку званичних власти, представници било које конфесије, заузврат, нису им се супротстављали по идеолошким питањима.
У Америчкој револуцији Цркве су одиграле значајну улогу, морално санкционишући отпор британској доминацији. У главама просечног Американца рат је у Божјим очима био праведан. Како је рекао један амерички истраживач, „претварајући колонијални отпор у борбу за права и позивајући људе свих рангова и категорија на борбу, свештеници су обављали посао секуларног радикализма, и то обављали га још боље.“
У овој етапи јавља се још једна битна карактеристика функционисања верских организација – њихово финансијско деловање, јер су у то време верске заједнице биле неке од ретких структура које су имале одређена готовинска средства.
Револуција је поцепала неке вероисповести, посебно Енглеску цркву, чији су свештеници били везани заклетвом краљу, и квекере, традиционалне пацифисте.
У ствари, у време Америчке револуције 9 од 13 колонија имале су своје самосталне Цркве, издржаване приходима од пореза становништва. Конгрегационалистичка црква у Масачусетсу је коначно одвојена од државе тек 1833. године.
Револуција је ојачала миленарску традицију у америчкој теологији. На почетку рата, поједини клирици су били убеђени да уз Божју помоћ Америка може постати „оно место за Царство Божје које Христос треба да успостави на земљи у последњим данима њеног постојања“. На победу над Британијом гледало се као на знак Божје љубави према Америци, и та победа је подстицала развој миленарских очекивања — веровања да ће Христос владати на земљи хиљаду година.
На победу над Британијом гледало се као на знак Божје љубави према Америци
Независност Сједињених Држава подстакла је даљи развој читавог низа верских структура, настанак независне америчке Цркве, на пример, америчких методиста. Попут англикана и методиста, презвитеријанци су реорганизовали своју Цркву као независну америчку јединицу, а самим тим смањили су утицај Шкотске цркве.
Верске организације су имале улогу у настанку првих институција америчке владавине. Истовремено, може се пратити следећи тренд: ако су на почетку оснивања првих колонија главне покретачке снаге (личности) верског чиниоца били проповедници који су развијали основне идеје и вредности америчког друштва, то су се стицањем независности државници укључивали у питање утврђивања улоге верског чиниоца у политичком систему.
На тај начин је у овој фази дошло до коначног формирања „религијског дуализма“: до појаве два субјекта религијског утицаја – проповедника (директних аутора разних теолошких идеја, тумачења Светог писма, норми „праведног“ понашања друштва) и државника, такође подложних утицају библијског морала, индиректно утичући на развој религијског чиниоца у политичком процесу САД кроз вршење власти.
Овај тренд ће се наставити и у будућности: каријера и утицај међу бирачима у великој мери зависе од става политичких личности по верским питањима. Заузврат, увођење нових религијских идеја одвија се и кроз проповед, што је најпогодније за систем вредности америчког друштва.
Каријера и утицај међу бирачима у великој мери зависе од става политичких личности по верским питањима
Месијанско веровање у своју националну изабраност и високу мисију изградње идеалног хришћанског „Града на гори“ настало је у Северној Америци у 17. веку појавом представника првих протестантских заједница протераних из Европе због верског угњетавања. Крај 18. века је означио настанак независних Сједињених Америчких Држава, које су себе сматрале новом империјом. Управо су представници протестантских покрета, пре свега пуританци, уверени у своју изабраност и посебну мисију, изградили схватање о посебној божанској мисији насељеничких заједница у Северној Америци. Ово схватање је постало саставни део матрице америчке идеологије[17]. У земљи коју су основале протестантске секте, религија је одувек имала значајну улогу, на шта је скренуо пажњу А. Токвил, називајући је најважнијом политичком институцијом у Сједињеним Државама.
Још 1823. године амерички председник Џ. Монро је најавио посебну месијанску улогу Сједињених Држава, осмишљену да својим примером надахњује друге нације. Године 1845, за време Мексичко-америчког рата, развијена је једна од главних доктрина месијанизма – доктрина предодређене судбине, мисије („Manifest Destiny“). Идејно решење је предложио Џеј О'Саливен, идеолог Демократске странке. Ово схватање је одмах изазвало одобравање политичке елите, која је делила став да су расправе о експанзионистичким амбицијама САД на америчком континенту неосноване и непотребне:
„Ове претензије су засноване на праву које проистиче из чињенице да нам је предодређена судбина да проширимо своју власт на сав континент, који нам је дарован Провиђењем да бисмо испунили поверену нам Велику мисију: да успоставимо слободу и федералну самоуправу.
У 19. веку идеја националне изабраности била је чврсто укорењена, а у очима других политичких актера Америка је почела да се доживљава као испостава демократске будућности читавог човечанства, што је, наравно, било утиснуто у националну свест становништва америчког континента. Почетком 20. века Вудро Вилсон је овако дефинисао праву сврху своје земље: „Дошли смо да спасемо свет дајући му слободу и правду“. Исти председник је приликом стварања Лиге народа изјавио:
„Морамо решити једино питање: имамо ли право да одбијемо вођство, да ли ћемо прихватити или одбити поверење света... Све је спремно, прст судбине нам показује пут. Ово се није десило по плану који су сачиниле људске руке, Бог нас води. Не можемо одступити. Можемо само ићи напред очима упртим у небеса и ведрог духа. Америци је суђено да указује прави пут.“
По завршетку Другог светског рата схватање о „америчкој изузетности” почело је да задобија антисовјетски карактер.
По завршетку Другог светског рата схватање о „америчкој изузетности” почело је да задобија антикомунистички, тачније, антисовјетски карактер. О томе је Г. Команџер написао следеће:
„Убеђени у то да нас је Промисао одредио да се као изабрани инструмент супротстављамо комунизму где год би угрожавао мир, стабилност и морал, заузимали смо положаје на фронту Армагедона и војевали у име Бога... а самим тим смо на основу морала поделили свет на два табора“.
Ова два табора – капиталистички и комунистички – бранили су своје геополитичке интересе све до распада СССР-а.
Током историјског развоја Сједињених Држава схватање о америчкој богоизабраности губи свој религијски аспект и све више добија прагматични и цинични карактер. Истовремено, долази до трансформације схватања искључивости, посебно „народа мисије“ и „предназначене судбине“ („manifest destiny“). Суштина ових схватања своди се на тежњу да се остварују принципи слободе и демократије, не само међу Американцима, већ и међу другим народима широм света.
Владислав Ершов
