Обележавање 17. марта 2004. године, који је због свега што се тада десило назван мартовским погромом, почело је служењем помена у манастиру Грачаница.
Помен невино страдалим Србима служио је Владика Иларион, викарни Епископ Његове Светости Патријарха Порфирија, а у присуству Епископа будимљанско никшићког г. Методија и Епископа рашко-призренског г. Теодосија. У цркви су поред великог броја верника били присутни и представници Канцеларије за КиМ, као и представници локалних самоуправа.
Након одслуженог помена, Владика Иларион је рекао да се на овај дан сећамо свих невино побијених.
– Златибора су убили злочинци на очиглед породице, супруге његове. У Гњилану је страдао Бобан, касније је и његова мајка преминула. У Митровици Јана и Боривоје. У Селу Драјковце отац и син. Ненад је пострадао у Липљану.Морамо да будемо увек свесни да је пут којим идемо пут подвига, пут страдања и то на различитим нивоима – рекао је Владика Иларион.
Након парастоса, окупљени су кренули пут Дома културе где су на обележју МИСИНГ положили беле руже у знак сећања на жртве Мартовског погрома.
Након полагања белих ружа пред инсталацијом „Миссинг“, у дворишту Дома културе откривен је споменик убијенима током погрома 2004. године, дело вајара Бранислава Ристића.
На свечаној академији, Епископ рашко – призренски Теодосије је истакао да је Погром остао дубоко урезан у Српско колективно памћење као један од најтужнијих тренутака наше новије историје.
„Та два дана, 17. и 18. марта, гореле су наше цркве и манастири, који су вековима преживели разне ратове и недаће, а са свих страна су стизале вести о злоделима, која су чињена над нашим невиним народом, монаштвом и свештенством. Зато ову годишњицу редовно обележавамо, служећи парастос за пострадале, и узносећи молитве Господу, да сачува наш народ и светиње од етничке мржње, која се тада пројавила у најгорем виду, и поред свеукупног међународног пристуства.
Они који су у овом погрому пострадали, као невине жртве, увек ће бити у нашем сећању, јер су пострадали само зато што су били православни Срби, своји на своме. Болне слике наших порушених храмова, запаљених домова, оскрнављених гробаља, од Призрена, Ђаковице, Пећи, јужне Митровице, Приштине и Подујева, дубоко су урезане у наше памћење. Циљ насилника био је да се избришу векови нашег постојања, и наше преостало становништво заувек протера са својих огњишта. Тешко је видети, да уочи ове годишњице, они који данас држе власт у Приштини, овакав злочин, који је јасно и недвосмислено осудио читав свет, карактеришу као насиље Срба над мирним албанским демонстрантима, злоупотребљавајући тиме несрећно страдање троје албанске деце у реци, као оправдање за касније почињена злодела. Такве неодговорне изјавеоних, оних који су у самом врху приштинских власти, не само да показују суштинско одсуство људске свести и савести, већ су ново цртање мета Србима и нови позив на етничку мржњу и насиље“, рекао је владика Теодосије.
Обележавање двадесете годишњице мартовског погрома је још једна прилика да се подсетимо на нешто што никако не смемо да заборавимо, а што као деца Светог Саве, треба да опростимо и да се покажемо као решени да останемо на овим просторима, додао је Епископ Теодосије.
,,Зато је за нас, обележавање ове двадесете годишњице Мартовског погрома, пре свега прилика да се подсетимо свега онога што смо прошли у последњих 25 послератних година, крстоносног пута, и да одлучно и храбро покажемо да, као духовна деца Св. Саве, Св. Кнеза Лазара и Св. Краља Стефана Дечанског, можемо остати и опстати као своји на своме, само ако се држимо Христовог Еванђеља, не желећи другоме оно што не желимо себи, и пружајући руку помирења сваком човеку добре воље. Зато, за све нас, сећање на ове страшне дане од пре 20 година, не сме да буде израз горчине, већ опомињање свих, да се овакво зло, као и сва друга зла, која су се овде на Косову и Метохији дешавала, никада више не понове, знајући да ће Бог судити свима онима који своју срећу желе да граде на несрећи својих ближњих, без обзира којег су порекла или вере.
Ове године, обележавање Погрома, подудара се са почетком Великог Поста, у коме ћемо се, уз Божју помоћ, и духовно и телесно подвизавати, хитајући у сусрет Христовом Васкрсењу. Зато, у радости тог нашег највећег празника, узнесимо молитве Господу, да сачува и нас, али и све друге људе, у миру и сваком добру.“
* * *
Транскрипт беседе Епископа Теодосија на академији посвећеној 20. годишњици мартовског погрома
Двадесет дугих година, прошло је од Мартовског погрома, над српским и осталим неалбанским народом, на Косову и Метохији. У овом највећем насиљу косовских Албанских екстремиста, од завршетка оружаног сукоба 1999. године до данас, страдли су већином стари и немоћни људи, који су брутално протерани из својих домова, страдале су наше светиње и куће српских домаћина. Мартовски погром остао је дубоко урезан у српско колективно , као један од најтужнијих тренутака наше новије историје.
Та два дана, 17. и 18. марта, гореле су наше цркве и манастири, који су вековима преживели разне ратове и недаће, а са свих страна су стизале вести о злоделима, која су чињена над нашим невиним народом, монаштвом и свештенством. Зато ову годишњицу редовно обележавамо, служећи парастос за пострадале, и узносећи молитве Господу, да сачува наш народ и светиње од етничке мржње, која се тада пројавила у најгорем виду, и поред свеукупног међународног пристуства.
Они који су у овом погрому пострадали, као невине жртве, увек ће бити у нашем сећању, јер су пострадали само зато што су били православни Срби, своји на своме. Болне слике наших порушених храмова, запаљених домова, оскрнављених гробаља, од Призрена, Ђаковице, Пећи, јужне Митровице, Приштине и Подујева, дубоко су урезане у наше памћење. Циљ насилника био је да се избришу векови нашег постојања, и наше преостало становништво заувек протера са својих огњишта. Тешко је видети, да уочи ове годишњице, они који данас држе власт у Приштини, овакав злочин, који је јасно и недвосмислено осудио читав свет, карактеришу као насиље Срба над мирним албанским демонстрантима, злоупотребљавајући тиме несрећно страдање троје албанске деце у реци, као оправдање за касније почињена злодела. Такве неодговорне изјавеоних, оних који су у самом врху приштинских власти, не само да показују суштинско одсуство људске свести и савести, већ су ново цртање мета Србима и нови позив на етничку мржњу и насиље.
Наша Црвка је осуђивала и отворено ће бити против сваког етничког насиља, јер нас тако учи Свето Еванђеље. Такав став смо имали и 1999. године, када смо помагали страдалне цивиле свих заједница, и осуђивали злочине који су доазили са било које стране. Нажалост, оваквим једностраним приступом, тренутно косовске власти још више продубљују етничко неповерење и наносе штету и сопственом становништву. Суштина помирења јесте, да осетимо страдање другога, и да једни другима пружимо руку помоћи у невољи. Нажалост, настављање насиља и и све већег притисака на наш народ, свих ових година, јасно показују намере и циљеве оних који су пре 20 година јавно, или прећутно, подржавали Мартовски погром, а сада желе да натерају наш народ на исељавање и створе етнички чисту територију.
Ипак, и поред свега тога, и свих тешкоћа са којима се данас суочава српски народ на Косову и Метохији, мора да останемо достојанствени и храбри, угледајући се на наше претке, који су вековима опстајали у тешким условима и под разним властима, чувајући своју веру, предање, културу, а пре свега људску част и поштење. Само на тај начин можемо да бранимо Косово и Метохију, као наш дом и простор, на коме су наши преци подигли светиње, као израз своје љубави према Богу и своме роду. За нас Косово и Метохија не треба да представља само географски простор једног народа, већ место где треба омогућити и живот другим људима, са којима желимо да живимо у миру и међусобном поштовању. То је суштина наше хришћанске вере, да смирено и достојанствено носимо свој крст, знајући да једино тако можемо да доживимо духовно преображење и васкрсење. На зло и мржњу никада не треба да одговарамо на исти начин и истом мером, јер би тада унизили своје хришћанско и људско достојанство. Зато ћемо на све провокације и притиске, лажи и репресију, одговарати мудро и трпељиво, знајући да у историји зло никада није превладало, а да само онај који претрпи до краја, тај ће се спасити.
Зато је за нас, обележавање ове двадесете годишњице Мартовског погрома, пре свега прилика да се подсетимо свега онога што смо прошли у последњих 25 послератних година, крстоносног пута, и да одлучно и храбро покажемо да, као духовна деца Св. Саве, Св. Кнеза Лазара и Св. Краља Стефана Дечанског, можемо остати и опстати као своји на своме, само ако се држимо Христовог Еванђеља, не желећи другоме оно што не желимо себи, и пружајући руку помирења сваком човеку добре воље. Зато, за све нас, сећање на ове страшне дане од пре 20 година, не сме да буде израз горчине, већ опомињање свих, да се овакво зло, као и сва друга зла, која су се овде на Косову и Метохији дешавала, никада више не понове, знајући да ће Бог судити свима онима који своју срећу желе да граде на несрећи својих ближњих, без обзира којег су порекла или вере.
Ове године, обележавање Погрома, подудара се са почетком Великог Поста, у коме ћемо се, уз Божју помоћ, и духовно и телесно подвизавати, хитајући у сусрет Христовом Васкрсењу. Зато, у радости тог нашег највећег празника, узнесимо молитве Господу, да сачува и нас, али и све друге људе, у миру и сваком добру.
Извор: Епархија рашко-призренска
