Преподобни Пајсије Светогорац: Веровање помислима
Веровање помислима – почетак прелести
– Старче, када се разгневим постајем као бујица; не могу да се савладам.
– Зашто не можеш да се савладаш?
– Зато што верујем својим помислима.
– Е, онда ти имаш неко своје: “Верујем”, неки свој Символ вере… Крив је егоизам. Не оправдавај своју помисао. Испразну помисао ти сама одбаци, не примај је.
– А како да знам да је нека помисао испразна?
– Е, ако баш не знаш, а ти је онда кажи игуманији, послушај је у свему што ти буде рекла, и тако ћеш за тили час одбацити помисао. Када један човек који се труди да живи духовно верује својим помислима, то је већ почетак прелести. Гордост му помрачује ум и он може да падне у прелест. Боље би му било да пошашави, јер би за њега то бар била нека олакшавајућа околност.
– Старче, зар он не прихвата помоћ својих ближњих?
– Да би му они помогли у стању у ком се налази, треба и он сам да помогне. Треба да схвати да је веровање помислима које му говоре да је он бољи од других, да је свет и томе слично – прелест. Ако он сам њима не овлада, ни пушком их нећеш отерати. Да би те помисли отишле, човек треба да се смири. Некада траже од мене да се помолим за неки такав случај. Како да се помолим? Он у себи има ђавољи окидач и поново ће га потегнути. То је као да неко држи окидач мине и тражи од тебе да му помогнеш да га не повуче.
– Старче, ја сам скренула.
– Ко ти то каже? Твоја помисао? Пратим ја тебе и са Свете Горе. Мислим на тебе. Ниси ти скренула. Али скренућеш ако будеш веровала својим помислима. Не веруј својим помислима ни када ти кажу да си пропала, ни када ти кажу да си света.
Веровање својим помислима ствара психолошке проблеме
– Старче, ако неко има помисли да се сви окрећу око њега, како да их одагна?
– Те помисли су од ђавола који хоће да човека учини болесним. Треба да буде равнодушан, да уопште не верује тим помислима. Неко ко је подозрив, видевши своја два познаника како тихо разговарају, помислиће: “О мени разговарају; нисам то од њих очекивао”, а они су причали о некој сасвим другој ствари. И не буде ли припазио, мало-помало ће напредовати у томе и доћи ће дотле да мисли да га сви прате, јер га прогоне. Чак и да има конкретних доказа да се други баве њиме, треба да зна да је и те доказе сам непријатељ тако удесио само да би га уверио у истинитост онога што му нашаптавају помисли. И како само тај ђаво све то повеже!
Познајем једног младића који, иако је веома бистар, верује својим помислима које му говоре да је неуравнотежен. Примајући помисли које му доноси ђаво, створио је себи једну читаву гомилу комплекса. Покушао је да се убије, намучио је родитеље. Бог му је дао силу и дарове, али све је то упропастио ђаво. Тако се мучи и он сам и његови ближњи. Не могу да разумем зашто људи прихватају те ђаволске помисли, чинећи тако своје животе мучним. Кривицу сваљују и на Бога, Који нам толика добра чини и Који нас толико воли. И ма шта да кажеш једном таквом човеку – ништа не вреди. Докле год он сам не престане да верује помислима које му доноси непријатељ, само ћеш са замарати.
– Старче, да ли је осетљивост – душевна слабост, болест?
– Не, приљежност и осетљивост су природни дарови, али нажалост, ђаволу полази за руком да их злоупотреби. Једном осетљивом човеку ђаво стално преувеличава ствари, тако да овај не може да издржи неку тешкоћу или може да је издржи за неко кратко време, а после се умара, обесхрабрује, пати и на крају постаје богаљ. Ако уме да искористи наслеђену осетљивост, она ће постати небеска, али ако допусти да је злоупотреби ђаво, она ће пропасти. Јер ако човек не искористи своје дарове за добро, искористиће их ђаво за зло. Он тако разбацује Божије дарове. Уместо да благодари Богу, све схвата наопако. Када осетљив човек верује својим помислима, може да заврши и на психијатрији, док равнодушан човек са оним својим: “Нема везе”, иако у суштини не чини добро, макар не завршава на психијатрији. Зато ђаво прогања осетљиве људе.
Неке друге људе мучи помисао, или боље речено – ђаво им убацује у ум једну помисао, да имају лоше наслеђе, и покушава да их убеди да поверују да је све то баш тако. Ђаво их плаши не би ли их смутио и растројио без икаквог разлога. Али све и да постоји неко лоше наслеђе, пред благодаћу Божијом оно не може да се одржи. Сећате ли се светог Кипријана који је од мага постао епископ и мученик Христов? Затим, и Мојсије Мурин, који је био разбојник, постао је осетљивији од многих великих Отаца. Ето какво је стање достигао! Када је свети Макарије Египатски дошао да види светог Мојсија Мурина, овај му рече: “Желим да живим у молитвеном тиховању а браћа ми не допуштају.” Свети Макарије му на то одговори: “Примећујем да си ти меке природе и не можеш да одагнаш брата од себе; али ако желиш да живиш у тиховању, пођи у пустињу, у Петру, и тамо ћеш наћи мир.” Мекотом душе превазишао је чак и светог Арсенија Великог, који је потицао из угледне породице и био образован, културан човек, док је он био само један разбојник. Ето видиш шта чини благодат Божија! Али свети Мојсије имао је много смирења.
Ћуди потичу од помисли
– Старче, зашто су неки људи гадљиви?
– Реци ми, чега се ти гадиш?
– Свега се гадим.
– Онда ће све баш теби западати! И црви у воћу или у пасуљу, и нека длака у хлебу…
– Баш тако и бива, Старче!
– Слава Ти, Боже! Видиш колико ти Бог помаже да превазиђеш ту слабост?
– Старче, зар то не почиње од помисли? Рецимо да сестра нађе једну длаку. Нека је остави на страну.
– То је благослов! Дај ту длаку мени, да и ја добијем благослов!… Ах! Сећам се, једном приликом на Синају, ишао сам негде са једним монахом. Дао сам му две брескве. Погледам, а он их не једе. Хтео је да их опере, како би могао да их поједе; држао их је у рукама и није их стављао у џеп, да се и у џепу не би заразиле микробима! Његов брат који је имао осморо деце, рекао ми је: “Он за прање руку потроши више сапуна него моја жена за купање осморо деце!” И да видите само шта га је снашло! Тамо на Синају, сваки калуђер добијао је једног бедуина који му је помагао, доносио храну и томе слично. Бедуин кога је добио овај гадљиви калуђер био је најпрљавији од свих – умазан од главе до пете! Одело му смрди, све на њему смрди. Требало би га држати недељу дана потопљеног у корито да би се спрала прљавштина са њега! Руке су му биле… ма, боље не питај! Можеш шпаклом да их гулиш. Поред свега тога, када би дохватио чанак са храном да би га додао гадљивом калуђеру, умочио би у њега два прста. Како би га угледао, калуђер би повикао: “Бежи, бежи!…” На крају, овај монах ни две недеље није издржао на Синају; утекао је.
Сећам се, и у манастиру смо имали једног монаха који је као мирјанин био виши полицајац. Пошто је био образован, поставили су га за чтеца. Толике године је провео у манастиру, а остао је гадљив. Где он да додирне кваку! Ногом је отварао врата, а лактом гурао преворницу. После би алкохолом чистио рукав којим ју је дотакао! Чак је и врата на цркви отварао ногом. А када је остарио, Бог је допустио да му се уцврвља нога, и то она иста којом је некада отварао врата. Био сам помоћник болничара када је први пут дошао у болницу са повезаном ногом. Болничар ми је рекао да одрешим ногу, а он је отишао да донесе газу. Када сам то урадио, имао сам шта и да видим! Нога је била потпуно уцрвљана! Рекох му: “Отиди до мора да испереш ногу од црва, па ћемо онда да је превијемо.” Докле је дошао! Каква казна! Запрепастио сам се. Болничар ми рече: “Схваташ ли због чега му се то десило?” “Схватам, због тога што је ногом отварао врата”, одговорих му.
– А да ли је и у том стању наставио да ногом отвара врата, Старче?
– Да, ногом! А остарио је у монаштву!
– Зар ништа није схватио?
– Не знам. После тога сам отишао у манастир Стоми у Коници. Ко зна како је умро! А видиш, у том манастиру неки млади монаси су као благослов јели остатке из тањира старих калуђера! Неки монаси су целивали кваке, јер су их се Оци дотицали, а овај је клањајући се иконама дотицао иконе само брковима, које је после још и алкохолом брисао!
– Старче, да ли је то непобожност, када се човек на тај начин односи према свештеним стварима?
– Од тога се почиње, а стиже се много даље. Тако је и онај монах дошао дотле да не целива иконе, јер се бојао да можда неко ко их је целивао пре њега не пати од неке болести!
– Односно, не треба да обраћаш пажњу на неке ствари, како не би био гадљив?
– Колико прљавштине коју људи поједу уопште не виде! Човеку који се нечега боји или који пати од страха од болести, чим се прекрсти помоћи ће Христос. Колико само њих који ми прођу кроз келију пате од разноразних болести! Па опет, неки сироти људи се једноставно само прекрсте, узму једину чашу коју тамо држим и пију из ње воду. Неки други који се боје болести ни не дотичу је се. Пре неки дан дошао је код мене неки човек који заузима висок положај у једном предузећу. Јадник, имао је толики страх од микроба, да су му руке потпуно побелеле колико их је чистио алкохолом. Чак је и ауто прао алкохолом! Било ми га је жао! Схваташ? Човек заузима такав положај, а овако се понаша! Понудио сам му ратлук, али га он није узео јер сам га ја додирнуо. Чак и да је ратлук био у кутији, он га опет не би узео, мислећи да га је можда неко други ставио у кутију рукама. Тад ја узех ратлук, њиме истрљах његову ципелу, па га поједох. Учинио сам то више пута, и тек тада ми је пошло за руком да га мало ослободим тог страха. Ето, и данас ми је дошла овде једна девојка која има фобију од болести. Када је улазила није узела благослов, јер се бојала да се не зарази неким микробом. И када је одлазила, после свега што сам јој рекао не бих ли јој некако помогао, она опет није узела благослов. Рекла ми је: “Нисам ти целивала руку јер се бојим да се не заразим неким микробом!” Шта да кажеш? На тај начин неки људи сами себи загорчавају живот.
Умишљени болесници
Највећа болест је када човек верује својој помисли која му говори да је од нечег болестан. Ова помисао човека чини напетим, забринутим, он од ње губи апетит, не може да спава, почиње да узима лекове, и на крају побољева иако је био здрав. Када је неко болестан па се лечи – то разумем; али када је неко здрав а само умишља да је болестан, и разболи се из чиста мира, то је… Неко је, на пример, снажан и телом и духом, али не може ништа да ради јер верује помисли која му говори да није добро. Као резултат тога, човек се гаси и телесно и духовно. Он не лаже, јер се човек успаничи када поверује да од нечег болује, клоне, и после нема смелости да ишта ради. Тако постаје неспособан без икаквог разлога.
Понекад ми долазе у келију потпуно сломљени људи. “Помисао ми говори да имам сиду”, говоре и у то верују. Питам их: “Да ниси можда живео тако-и-тако?” “Не”, кажу ми. “Онда се без разлога секираш. Уради неке анализе како би одагнао помисли.” “А шта ако ми ураде анализе па открију да ипак имам сиду”, кажу ми неки од њих. Не слушају шта им говорим и муче се. А они који ме слушају ураде анализе, схвате да ту ничег нема и да само видите како им се лица мењају, а смелост се враћа. А они други се од потиштености излежавају у кревету и неће ни да једу. Па добро – имаш сиду. За Бога не постоји тежак проблем. Ако се трудиш да живиш духовно, ако се исповедаш, причешћујеш и томе слично, Он ће ти помоћи.
– Старче, а како уопште човек почне да мисли да је болестан?
– Он постепено негује ту помисао. Често можда и постоји неки повод за такву помисао, али није у питању ништа озбиљно. После се помисао све више развија и човек почиње да преувеличава проблем. Када сам живео у манастиру Стоми, познавао сам једног породичног човека из Конице који је умислио да има туберкулозу. Ни жени није дозвољавао да му се приближи. “Не прилази, заразићеш се”, говорио је. Сирота жена је качила котарицу са храном на неки штап, и тако му је додавала издалека. Јадница, потпуно се исцрпела. Несрећна деца су га гледала са раздаљине. У ствари, њему није било ништа, али пошто није излазио на сунце, будући затворен у кући и непрестано умотан у ћебад, био је жут, па је веровао да има туберкулозу. Једног дана дигох се и пођох до њега. Чим ме угледа, он рече: “Не прилази ми, Оче, заразићеш се и ти, а толики народ ти долази тамо у манастир. Имам туберкулозу.” “Море, ко ти је то рекао да имаш туберкулозу”, на то ћу ја. Његова жена ми донесе за послужење слатко од ораха. Рекох му: “Отвори уста. Сад ћеш мало да слушаш.” Он отвори уста, и не слутећи шта ћу да урадим. Убацих му орах у уста, окренух га два-три пута, а потом га узех и поједох. “Не, не, заразићеш се!”, повика. “Чиме да се заразим? Ништа ти није. Да имаш туберкулозу било би стварно глупо да урадим овако нешто. Хајде, устај! Идемо напоље.” Тада рекох његовој жени: “Баци све – лекове, покриваче…” Подигао сам га, па изађосмо напоље. Након три године – колико је био затворен – са чуђењем је посматрао свет око себе. Касније, мало-помало, пошао је и на посао. Ето, шта је помисао када је негујеш!
Послушањем се све превазилази
– Старче, како помоћи човеку који је умислио да од нечег болује?
– Да би се таквом човеку помогло, он треба да има духовника, да има поверење у њега и да га слуша. Он ће духовнику откривати помисли, а овај ће га поучавати: “На то не обраћај пажњу, а на ово пази.” А ако нема поверења у духовника и ако га не слуша – помисли неће моћи да одступе. Знаш ли како је то када неко тражи да му помогнеш, а притом он сам неће ни прстом да мрдне? Неки младић који живи распусним животом и пати од неких психичких проблема, дође код мене са очима поцрвенелим од цигарета и тражи да му помогнем. Поред свега тога, још има и неку лажну побожност: тражи да му на благослов дам икону из цркве, а у келију ми улази са цигаром! Рекох му: “Бре, очи су ти од цигара постале као очи бесног пса. Ни старци не пуше у овој келији. Овде ја кадим.” Он се разбеснео. Дође, тражи да му помогнеш, али од своје помисли не одступа. Још те пита: “Зашто нећеш да ми помогнеш?” Хоће да му буде боље на магијски начин, а да притом сам не уложи никакав труд. “Ти и ниси за чуда. Ништа ти не фали. Само верујеш својим помислима”, рекох му. А да је послушао, и помоћ би му се указала. Приметио сам да онај ко слуша веома брзо напредује и доводи се у ред. Тако се и он сам успокојава, а и његови ближњи.
Једном приликом у неки манастир је дошао свештеник. Замолили су га да пева, али он није пристао. Питали су га: “Зашто нећеш да певаш”, а он је одговорио: “Зато што Псалам каже: Слава је Божија у устима њиховим, и мач са обе стране оштар у руци њиховој “. Плашио се казне двосеклог мача уколико би се огласио, и настојао је на томе да неће изаћи на добро буде ли певао. “Ма, хајде, добри мој, рођени мој, није тако”, говорили су му, али он – ништа; држи до свога. Е па, како да се споразумеш са таквим човеком? Шта да му радиш? Чак и да је то његово тумачење било потпуно исправно, а да му је неко приговорио: “Није тако, него је овако”, да је он послушао погрешан став свог ближњег, примио би благодат, и то обилну благодат, само зато што се смирио.
Колико људи се годинама мучи, зато што верују својим помислима и не слушају! Ма шта да им кажеш, ма шта да им учиниш они то схватају потпуно наопако. А зло се не зауставља на томе да човек једанпут поверује својој помисли; зло се увећава. Човек у себи дуго гаји веровање својим помислима и тако може да дође до лудила. Неко, на пример, почне да зида кућу. Кажу му: “Како то зидаш? Срушиће ти се кућа и спљескаће те!” Будући да је изградња на самом почетку, ако послуша моћи ће лако да поруши и исправи оно што не ваља. Али ако заврши кућу, како после да је развали? Кажу му: “Спљескаће те”, а и он сам види да ће му се кућа срушити и схвата опасност, али ипак мисли на трошкове, колико је средстава и труда уложио у изградњу, и не може да је сруши. На крају остаје спљескан у њој.
– Може ли се таквом човеку помоћи?
– Може, ако он то жели. Али када му кажеш да то-и-то код њега није у реду, а он се оправдава – како да му помогнеш? Неки младић, на пример, има дијабетес и будући да не зна какво зло може да произађе од те болести, он мисли да то није ништа озбиљно. Лекар му каже: “Дијабетес је веома штетан за организам и требало би да будеш на дијети.” Уколико га младић послуша, неће имати никаквих проблема. Али ако каже: “Па шта ако имам дијабетес? Јешћу слаткише, јер кад их једем загрејем се и онда могу да спавам и без ћебета, могу и да загазим дубоко у снег”, како да се споразумеш са њим, када инсистира на свом виђењу ствари?
– Старче, да ли је природно да млад човек верује својим помислима?
– Ако млад човек верује својим помислима, то значи да у њему има много егоизма.
– А како он то може да схвати?
– Схватиће, уколико се присети неких догађаја из детињства који показују да је извесну меру егоизма имао одмалена. Посматрао сам двоје деце. Једно дете узело је јастук напуњен сунђером и једноставно га понело. Дошло је и друго дете да понесе тај јастук, али се понашало као да носи џак цемента. У том другом детету постоји егоизам. Али када мало порасте и схвати да овакви поступци потичу од егоизма, па о томе почне да говори на исповести као о греху, долази благодат Божија, која га избавља и помаже му. А и како другачије – јер Бог није неправедан!
– Старче, када из неког искуства које сам стекла схватам у ком правцу ће да се развије стање у ком се тренутно налазим, да ли у томе има самоуверености?
– Не доноси сама закључке. Када је Христос позвао апостола Петра, овај је ходао по води. Али чим му је помисао рекла да ће потонути, почео је да тоне. И Христос га је пустио. “Кад ти кажеш да ћеш потонути, а ти онда и потони.”
И видиш, смирен човек макар и чуда творио, не верује својим помислима. У Јордану је живео један веома прост свештеник који је чинио чуда. Читао је молитве болесним људима и стоци, и они су оздрављали. Код њега су долазили и муслимани када би патили од неког недуга, па је и њих лечио. Пред служење свете Литургије попио би нешто, и уз то појео мало двопека, а после током читавог дана ништа не би јео. Једанпут Патријарх сазнаде за то да свештеник једе пре Литургије, па га позва у Патријаршију. Овај пође, не знајући зашто га Патријарх тражи. Чекао је са осталим људима у некој сали да га Патријарх позове. Напољу је било веома топло. Прозори су били затворени и само се кроз једну рупицу пробијао зрак сунца. Свештеник помисли да је то неки конопац. Пошто се ознојио, скинуо је расу и окачио је о тај зрак сунца. Видевши то, сви који су са њим седели у тој сали запрепастише се. Неко од њих оде до Патријарха и рече му: “Свештеник који доручкује пре свете Литургије, окачио је расу о зрак сунца!” Тада га Патријарх позва, и поче да га испитује. ” Шта радиш? Како си? Колико често служиш? Како се спремаш за свету Литургију?” На то му свештеник одговори: “Прво одслужим јутрење, затим урадим неку метанију, па после нешто попијем и мало презалогајим, и онда служим.” “А зашто једеш пре Литургије”, упита га Патријарх. Свештеник одговори: “Поједем нешто мало пре Литургије да би, када употребим Часне Дарове, Христос био горе. Ако бих јео после свете Литургије, Христос би био – доле!” Он је то чинио са добром помишљу! Тада му Патријарх рече: “Не, то није у реду. Прво употреби Часне Дарове, а после тога мало једи.” Свештеник је направио метанију и са смирењем прихватио оно што му је Патријарх рекао.
Хоћу да кажем да је тај свештеник и поред тога што је достигао такво стање да и чуда твори, једноставно прихватио оно што му је било речено; није имао неких својих жеља. А да је веровао својим помислима, могао је да каже: “Ја се молим за болесне људе и животиње и они оздрављају, ја творим чуда; шта ми па сад овај прича? Овако како ја мислим је много боље, јер би у супротном храна затрпала Христа.”
Схватио сам да послушање много помаже. Тек нешто мало памети човек да има, ако слуша – постаће мудрац. Било да је паметан, било да је глуп, било да је здрав, било да је болестан (духовно или телесно), и муче га помисли, ако слуша – ослободиће се муке. Послушање – то је ослобођење.
Највећи егоиста је онај који следи своје помисли и ништа не пита. Он самог себе уништава. Може човек да буде паметан, препаметан, али ако има својих жеља, ако је самоуверен и себељубив, он се непрестано мучи. Упетљава се, и сам себи ствара проблеме. Да би нашао свој пут, он треба своје срце да отвори неком духовнику и смирено од њега затражи помоћ. Али неки људи одлазе код психијатра, уместо код духовника. Уколико је психијатар побожан, он ће их повезати са духовником. А ако психијатар није верујући, само ће им дати некакве таблете. Али таблете саме по себи не решавају проблем. Да би се људи исправно поставили према свему што им се дешава, да би поправили стање своје душе и престали да се муче, потребна је и духовна помоћ.
