Преподобни Пајсије Светогорац: Прихватање неправде
Исправно постављање према неправди
– Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже.
– Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: “Тај и тај ме је претукао”, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао.
Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: “Направи ми ово, направи ми оно…” А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели.
Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај.
– Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе?
– Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату.
– Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу?
– Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: “Опростите”, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: “Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!”, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због “неправде” коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест.
Радост од прихватања неправде
– Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста?
– Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: “Слава Ти, Боже, тако ми и треба!”, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш.
Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: “Браво”, или: “Опрости.” И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само “духовно” разликује од “светског”!
У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје “закупац” твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху.
Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: “Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.” Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји!
Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. “Каквим послом се бавиш, младићу”, упитао сам га. “Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година”, одговорио ми је. “Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?”, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: “Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.” Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: “Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?” “Послушаћу те, Оче”, на то ће он. “Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.” Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: “Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.” Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље!
– Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали?
– Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост.
Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи.
Корист од прихватања неправди
– Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују.
– Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица?
– Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила.
– Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа.
– Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим.
– Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку?
– На губитку.
– А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку?
– На добитку.
– Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо.
Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: “Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.” Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? “Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.” Неправедно су ме извређали? “Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.”
Небеска уштеђевина
– Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени.
– Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос? Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан.
– Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали.
– Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме. Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове.
– Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро?
– А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто “добар човек”, јер тако поступају европејци? Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма
Свето лицемерје
– Старче, колико има отшелника на Светој Гори?
– Не знам. Кажу да их је седам. Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: “Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.” И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: “Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.” Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: “Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?”, одговорили би му: “Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?” Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли.
– Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам?
– Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима.
Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла. Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: “Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!” И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: “Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.” А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: “Господе Исусе Христе…” После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: “Молим се, молим се не би ли демон отишао.” Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: “Ма, пусти тог ђавоиманог!” На то му одговорих: “Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.” После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила.
Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.
