Нема дана у овом животу а да се не огријешимо о Бога, заповијести Његове, о наше ближње, па и себе саме, али из тог ништавила грешности Бог нам спушта љествице покајања да се опет успнемо к Њему, у најтоплији загрљај Љубави Његове.
Опраштајући све једни другима, покајмо се пред Господом. Пред Њим плачимо, а не пред људима, јер сузе које лијемо пред њима често су протумачене или као слабост или као духовна гордост, а не као најчистији плод нашег покајања. Људи у тим сузама никада неће видјети оно што у њима види Господ, јер људи мјере својом мјером, а Господ Правдом, Истином и Љубављу.
Не враћајмо се прошлости, ономе што смо могли а нисмо, што смо требали а нисмо учинили. Прошлост оставимо прошлости. Или што вели Свети Апостол Павле: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном“ (Фил. 3, 13). Наша будућност припада Господу и само у тој будућности за нас има мјеста. Све друго је обмана, привид и лаж.
Кад заволимо човјека, ми у себе уткамо његов свијет, а кад нас тај исти свијет презре вријеме је да, коначно, кренемо даље – у загрљај Бога Живога, јер нас Он никада неће разочарати, презрети нити заборавити. Он је наш Добри Отац Који не заборавља оне који Га призивају и спира Љубављу Сина Свога сваки гријех којег смо се одрекли да бисмо били једно с Њим.
Вријеме Васкршњег Поста проведимо како најбоље умијемо и знамо, одричући се свега онога што би нас могло одвојити од Бога. Молимо се, постимо, чинимо дјела боља и не заборавимо да смо смртна бића којима, једном, ваља поћи у Горњи Јерусалим, у којем пребивају Свети са Господом и Анђелима Његовим. Њихов духовни поглед увијек је усмјерен ка нама, зато пазимо шта осјећамо, шта мислимо и шта чинимо.
За истинско покајање никада није касно, зато почнимо данас, вечерас… Не чекајмо сутрашњи дан, не чекајмо боље вријеме и другачије околности. Кренимо сада, од најмањих ситница, наизглед непримјетних, да бисмо стекли унутрашњу снагу да из врта сопствене душе искоријенимо оно за шта мислимо да је најгоре у нама.
Будимо упорни, црпећи снагу из житија оних светитеља чији су гријеси, можда, били и већи од наших, а који су се покајањем успели до самог Господа, јер су личним подвигом и Божијом милошћу постали оно што од њих нико није очекивао да хоће. Бог у свакоме од нас види не оно што смо били, нити оно што јесмо, већ оно што можемо и требамо бити.
Нека би дао Господ да свако од нас буде оно што може бити, најбоља верзија себе, а да би то постао свако од нас мора бити искрен пријатељ, пожртвован брат, добар комшија, вриједан радник, послушан син… Јер нема пута до Бога без љубави према ближњем своме, као што нема искрене и топле љубави према ближњем ако у нашем срцу не царује Господ.
Живот брзо пролази. Не пропуштајмо ниједну прилику да постанемо и останемо бољи, јер зато смо и дошли у свијет – да волимо и да будемо вољени, да узрастамо у љубави Онога Који је и Сам Љубав (1. Јов. 4, 8).
Пођимо стазом Васкршњег Поста плачући због сагрјешења својих, али се радујмо да ће нас на крају тог пута сачекати Господ Васкрсли, Који нас љуби, спасава и васкрсава за живот вјечни.
Плачући се радујмо!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
