„Треба да увијек стремимо да се вратимо своме Оцу небеском, од кога смо отпали својим сагрешењем“, рекао је владика Кирило у Љубљани.
Његово Преосвештенство Eпископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је, у Сиропусну недјељу, 17. марта, Свету Литургију у храму Светих Кирила и Методија у Љубљани.
У литургијској бесједи владика Кирило је рекао да се налазимо пред дверима Великог поста, те је подсјетио на стихове пјеване у црквеним пјесмама: Сједе Адам на вратима раја и плакаше. Тај плач Адамов је иманентан сваком човјеку, ”сви га носимо у себи, а он је ништа друго него покајање за оно што смо погријешили. Управо је то најбоље оцијенио наш праотац Адам који је био у Рају, а затим је изашао из Њега. Осјећајући ту огромну промјену коју је доживио, он је плакао. Тај плач нам је оставио, остављајући и све оно што је позитивно у њему, али остављајући и оно што је негативно, гријех. И зато нико не треба да се запита зашто да пости, без обзира на своју благочестивост и праведност. Управо због тога што без обзира на степен праведности нашег живота, ми смо у палој природи. Треба увијек да стремимо да се вратимо своме Оцу небеском, од кога смо отпали својим сагрешењем. Али како другачије да се вратимо него силом Божјом, силом Васкрслог Христа Господа“, рекао је епископ Кирило.
Владика је напоменуо и да ће се Господ односити према нама онако како се ми односимо према свом ближњем јер смо дужни да помогнемо сваком човјеку. „Када смо своје срце одвојили од земаљских блага, чувајући своје тијело да се не скрнави, имајући смиреумље и не осуђујући свога ближњег, чинећи добра дјела, тада нас чека праотац Адам, који нас упозорава да је он због прекршаја избачен из Раја. Чека нас на вратима Раја и упућује нас да с радошћу приступамо посту и молитви као средствима нашег спасења и као храни наше душе“, навео је епископ Кирило, додајући да је човјек највећи када прашта.
