Преподобни Пајсије Светогорац: Рад духовника на душама
Управљање душама је истанчано дело
– Старче, како помоћи људима који имају тежак, неотесан карактер?
– Ја сам као столар радио и са неотесаним дрвима. Али за рад на упреденим дрвима потребно је стрпљење, јер ако их стружеш одавде – подиже се иверје, ако их стружеш оданде – опет се подиже иверје. Глачао сам их дуплим ножем, мало с једне стране, мало с друге, док их нисам довео у ред. Тако настају веома лепе даске, јер имају и лепе шаре, а и не ломе се лако. Веома су издржљиве. Међутим, не знајући то, мајстор би када угледа једну такву даску, могао да је баци. Хоћу да кажем да и људи тешког карактера у себи имају снагу, и ако само допусте духовнику да на њима дела, могу да напредују у духовном животу. Међутим, за рад на таквим људима потребно је уложити доста времена.
Осим тога, никада нисам користио велике ексере како бих спојио две искривљене даске, већ сам их прво стругао, док их не доведем у ред, па сам их онда спајао једним ексерчићем. Нисам их притискао да би се спојиле, јер када криве даске покушамо да спојимо великим ексерима, отцепиће се једна од друге и опет ће се раздвојити, и шта смо постигли?
Када неко ради са људским душама, потребно је расуђивање, и опет – расуђивање. У духовном животу не постоји један рецепт, једно правило. Свака душа има свој квалитет и капацитет. Постоје судови са великом запремином, и судови са малом запремином. Неки су пластични и не могу много да понесу, а неки су метални и могу много да понесу. Када духовник упозна квалитет и капацитет душе, деловаће сходно њеним снагама, наслеђу и напретку који постиже. Његово држање ће зависити од стања у коме се налази човек, од греха који је учинио, и од још много чега. Пазиће да дрскима не да повода за дрскост. Осетљивим душама гледаће да помогне да се одважно суоче са својим проблемима.
Осим тога, духовник треба да пази да своје мишљење не заснива на ономе што код једног човека види од споља. Не треба лако да верује ономе што чује, нити да на основу тога изводи закључке, нарочито ако нема дара да види човека дубље. Неке даске, мада од споља делују здраво, изнутра су потпуно труле. Када се састружу од споља, тада се види какве су. А неке друге, опет, од споља изгледају неупотребљиво, а изнутра су здраве.
Управљање душама је истанчано дело. Не би смела да постоји грешка у рецепту. Видите, сваком организму су потребни витамини који му недостају, а свакој болести – одређени лекови.
Не успокојавајмо ближње у њиховим страстима
– Старче, када нам нека жена каже: “Духовник ме не разуме”, како да јој одговоримо?
– Реците јој: “Можда ти сама ниси допустила духовнику да те разуме? Можда је грешка у теби?” У оваквим ситуацијама поступите тако да се човек мало замисли над собом, не оправдавајте га тек тако. Ствар је веома истанчана. Видиш, овде чак и духовника уплићу.
– А ако нам каже да јој њен духовник не одговара?
– За то што јој духовник не одговара можда је крива она сама, можда она тражи да духовник одговара њеној самовољи. Неко, рецимо, не мари за своју породицу и стално се свађа са женом. Он хоће да се разведе, па дође и жали ми се, тражећи да будем на његовој страни, да растурим њихову породицу! Ако му кажем: “Сам си крив за читаву причу”, не буде ли схватио своју кривицу, рећи ће да му ја не одговарам. Неки људи говоре: “Не одговара ми духовник”, јер им не благосиља да чине оно што би они хтели.
Ако духовник оправдава страсти сваког човека, он ће можда свима да одговара, али тиме неће помоћи људима. Ако успокојавамо неког у његовој страсти, тада успокојавамо и ђавола. На пример, ти дођеш и кажеш ми: “Та-и-та сестра ми се ружно обратила.” Ја ти кажем: “Е, ма не обраћај пажњу на њу”, и успокојим те. А после неког времена дође код мене и она друга сестра, па каже за тебе: “Та-и-та сестра урадила је то-и-то.” На то јој ја кажем: “Е, па зар ти њу не знаш? Не узимај све за озбиљно.” И успокојим и њу. Тако их све успокојавам, али их и све упетљавам! Требало би да ти кажем: “Дођи овамо. Сигурно си нешто учинила, чим је сестра тако разговарала са тобом”, како би ти схватила своју кривицу и исправила се. Јер од тренутка када човек схвати своју кривицу, све иде добро. Право успокојење наступа када се човек постави како треба.
Циљ је да се успокојимо у Рају, а не да се успокојимо на земљи. Постоје духовници који успокојавају помисли својих ближњих, па ови после говоре: “Духовник ми веома одговара”, али се притом не исправљају. Међутим, духовник треба да помогне човеку да нађе своје недостатке како би се исправио, а затим да га духовно усмерава. Само тада наступа право успокојење. Успокојавање ближњих у њиховим страстима није помоћ. За мене је то злочин.
Да би духовник могао да помогне двојици који су у некој вези, треба да познаје оба човека. Када, на пример, саслуша два човека чије се помисли везане за неку ствар разликују, треба да познаје обе душе, јер свако од њих може да представи проблем онако како га он сам схвата. Духовник је дужан да на себе преузме разрешење њихове несугласице само у случају када се обојица сложе да прихвате решење сагласно Јеванђељу, јер су сва друга решења једна непрестана главобоља, па човек треба стално да пије аспирине. Осим тога, он треба сваког од њих да постави на место које му припада, и никога да не оправдава. Треба свакоме да каже његове недостатке. Тако се тешу “чворови” обојице, па људи могу да се сложе и споразумеју.
Једино добро које имам је ово: никада никога не оправдавам, осим ако није крив. Када ми, на пример, дођу жене па стану да ми причају како имају проблеме у породици и како је за све то крив супруг, ја изгрдим жене. Када дођу мужеви па почну да се жале на жене, ја изгрдим мужеве. Не успокојавам њихове помисли, већ им кажем шта код сваког од њих није у реду. Свакоме кажем оно што му је потребно, како би се тиме помогли. У супротном, жена ће отићи успокојена, а и муж ће отићи успокојен, и онда код куће почињу свађу: “Старац је био у праву кад ми је за тебе рекао то-и-то!” “А знаш ли шта је мени рекао за тебе?” Хоћу да кажем да ја никога не успокојавам у његовим страстима. Неке људе стварно много грдим – разуме се, за њихово добро – али они од мене одлазе заиста успокојени. Они могу да оду и пуни горчине од свега тога, али дубоко у себи схватају да је моја горчина много већа од њихове.
– Неки људи осећају сигурност када их грдите.
– Да, јер ја их не грдим суво. Кажем им како имају те-и-те врлине које треба да искористе, и како имају те-и-те недостатке које треба да исправе. Ако човеку не говориш истину, у једном тренутку када му не будеш ласкао, он ће да излуди.
Однос према људима који су пали у очајање
Једанпут ми је дошао неки усплахирени младић и рекао ми: “Старче, нисам у стању да се исправим. Духовник ми је рекао: “Све то код тебе је наслеђено…” Пао је у очајање. Када ми неко каже да има проблеме, и томе слично, ја му кажем: “То долази из тог-и-тог разлога. Да би то променио треба да радиш то-и-то.” Човек, примера ради, има неку помисао која га мучи и не да му да спава. Пије таблете за главу и за стомак, па ме пита: “Да престанем да пијем таблете?” На то ћу ја: “Не, немој да престанеш да пијеш таблете. Одбаци помисао која те мучи, а после ћеш престати да пијеш таблете. Ако не одбациш помисао, твоје стање се неће променити; мучићеш се.” Јер, шта ти вреди да оставиш таблете, када у себи задржаваш помисао која те мучи?
Добро је да духовник не доводи ситуацију дотле да треба да се упали црвено светло, већ да се према неким стварима односи са трпљењем. Разуме се, и онај ко се исповеда треба да ради на себи како ваља, да би духовник могао да му помогне. Један младић је неком приликом у љутњи плануо на своју вереницу – ко зна шта јој је све рекао? – и она је у бесу села у ауто, пошла и на путу погинула. Младић је после хтео да се убије, јер је осећао да је он сам узрок девојчине погибије. Када је дошао и то ми рекао, иако је у суштини учинио злочин, утешио сам га и довео у нормално стање. Али после неког времена он је престао да мисли о томе, постао је потпуно равнодушан и нашао другу девојку. Када је после две-три године поново дошао код мене, добро сам га продрмао јер више није постојала опасност да изврши самоубиство. То му је било потребно, јер није осећао своју кривицу. Рекао сам му: “Зар ниси свестан да си починио убиство, и да си ти био узрок погибије оне девојке?” Да је тај младић радио на себи како ваља, наставио би да страда, али би за то страдање добио као уздарје божанску утеху. Не би остао у том стању мангупске равнодушности.
Дакле, треба да будемо веома обазриви. Човек учини неки грех и падне у очајање. У том тренутку ти можеш да га утешиш, али да од свега тога он не би имао штете, потребно је да и сам покаже приљежност. Једанпут је у моју келију дошао неки младић који је очајавао јер је падао у телесни грех и није могао да се ослободи те страсти. Ишао је код два духовника која су на строг начин покушала да му помогну да схвати тежину тога што чини. Дечко је пао у очајање. Рекао је: “Пошто знам да је то што чиним грех, а не могу да престанем са тим и да се поправим, пресећи ћу сваку везу са Богом.” Саслушавши његов проблем, душа ме је заболела за тим сиротим дечком и рекао сам му: “Слушај, благословени мој, никада не почињи борбу од онога што не можеш да учиниш, већ од онога што можеш. Да видимо шта можеш да радиш, па да почнемо од тога. Можеш ли да идеш у цркву сваке недеље?” “Могу”, на то ће он. “Можеш ли да постиш сваке среде и петка?” “Могу.” “Можеш ли да десетину од своје плате дајеш као милостињу, и да посећујеш болеснике и да им помажеш?” “Могу.” “А можеш ли сваке вечери, чак и ако паднеш у грех, да говориш: ‘Боже мој, спаси моју душу’?” “Поступаћу тако, Старче”, рече младић. “Почни онда од данас да чиниш све то што можеш, а свемогући Бог ће учинити и оно што ти не можеш”, рекох му. Сироти дечко се смирио и рекао: “Благодарим, Оче.” Видиш, био је приљежан и Бог му је помогао.
Строго према дрскима, снисходљиво према приљежнима
Ако човек има добро настројење, али у детињству није имао никога да му помогне у духовном животу, неће бити ласкање ако му кажеш за нешто добро што видиш у њему. На тај начин човек ће стећи помоћ и промениће се, јер он има права и на божанску помоћ. Рекао сам некоме: “Ти си добар. Не приличи ти то што чиниш.” Рекао сам му то јер сам видео у њему добру њиву и на њу бачено зло семе. Видео сам да је у души био добар, а да је зло које је чинио било нешто спољашње. Нисам му рекао: “Ти си добар”, да бих му ласкао, већ да бих му помогао да у њему заживи приљежност.
Неки имају следеће правило: Без обзира на то има ли неки човек дара за нешто или нема, они му говоре: “Ниси талентован”, како се не би погордио и тако претрпео штету. Односно, све се изједначава. Али када човек очајава како због нечег лошег што је учинио, тако и због оног што је добро у њему, како да поново стекне смелост да са ревношћу ступи у духовну борбу? А ако пред човека изнесеш и оно што је добро у њему, и узнегујеш у њему приљежност и благородство, он ће тиме бити потпомогнут, па ће се развијати и духовно напредовати.
Када видим да човек има неки дар или да је успешан у духовној борби, моје је правило да му то и кажем. Али кад приметим да код њега нешто није у реду, онда узмем мокру летву… Не мислим да ћу човековој души нанети штету ни овако, ни онако, јер је и у првом и у другом случају присутна љубав. Ако се она озледи због таквог мог држања, значи да је већ била озлеђена. Ако је, примера ради, икона коју је нека сестра урадила – добра, ја ћу јој рећи да је икона добра. А ако приметим да се та сестра погордила и да је постала дрска, даћу јој то до знања и ставити је на дистанцу. Разуме се, ако се погорди, почеће да слика карикатуре уместо икона, па ће још и грдњу да добије. Ако се поново смири, опет ће ваљано обављати послушање. Болесне појаве не успокојавају моју душу. Не трпим ишчашене ствари. Учинићу ово овако, оно – онако, како бих све довео у ред. Како другачије? Зар да негујем разне болесне појаве?
– Старче, када дрзак човек постане још више дрзак услед наше бриге за њега, како да му помогнемо?
– Да ти кажем: Када видим да човек нема користи од моје бриге, доброте и љубави, решим да немам са њим више никакве везе, и принуђен сам да се према њему не односим са добротом. По духовном правилу, колико доброте ти се пружи, толико треба да се мењаш, да се растачеш, топиш.
Ево шта се десило неком приликом са једним човеком. У почетку сам се принуђавао да му износим неке чудесне догађаје које сам доживео, а све то само зато да бих му помогао. Али уместо да каже: “Боже мој, како да ти заблагодарим за ову утеху?”, и да се истопи од благодарности, осмелио се и почео да се понаша дрско. Тада сам заузео строг став према њему. Мислио сам: “Помоћи ћу му издалека, молитвом.” Тако сам поступио не зато што га нисам волео, већ зато што је то био начин да му се помогне.
– А шта ако човек схвати своју грешку и замоли за опроштај?
– Ако схвати, у реду; моћи ћемо да се споразумемо. У супротном, ако му моја усрдност није на корист, ја у њему не наилазим на одговор и немам осећај да сам с њим у сродству. А када је човек благочестив, смирен, и није дрзак, и ти се према њему држиш једноставно. Ја сам се у почетку према свима држао срдачно и једноставно. Не понашам се суздржано, и не мислим да ће тиме, тобож, неко да се осмели и тако претрпи штету. Свецело се дајем човеку како бих му помогао, и како би се међу нама развила атмосфера љубави. Касније, мало-помало указујем му на његове недостатке. Гледам на саговорника као на свог брата, оца или деду, у зависности од његових година. Стварам топлу атмосферу како би изашле све змије, шкорпије, инсекти – страсти – а после помажем човеку да их убије. Али ако приметим да он то не цени и да од оваквог мог држања према њему не стиче корист, већ злоупотребљава моју простоту и праву љубав, па почиње да буде дрзак, ја се полако повлачим како он не би постао још дрскији. Али у почетку човеку дајем целог себе, и зато ми је после мирна савест. Једанпут сам у манастир Стоми довео неког младића да бих му помогао и да бих га научио столарском занату. Односио сам се према њему са пуно доброте, и гледао на њега као на брата. Али приметио сам код њега неке ствари које ми нису биле по вољи. Једанпут сам га питао: “Колико је сати?” “Сат откуцава према твојој памети”, на то ће он. Е, онда рекох: “Не вреди више овако. Средићу полако ту своју “памет”, јер овако дечку није на корист.” Да је младић био прижељан – а према њему сам се држао као да је баш такав – требало би, по духовном закону, да се истопи од благодарности. Али видео сам да ме он не прихвата, да ме не разуме. После је сам отишао. Нисам га отерао. Видиш, стрпљење и љубав дрског човека чине још дрскијим, а приљежног – још приљежнијим.
Доброта штети човеку који се не каје
– Старче, сећам се да сте ме једном добро изгрдили.
– Ако затреба, и опет ћу да те изгрдим, како бисмо сви заједно стигли у Рај. Сад ћу да предузмем драконске мере!… Пази, код мене је правило да прво човеку омогућим да схвати да му грдња користи, а тек после га грдим. Није ли то добар метод? Када видим да је човек учинио неки тежи преступ, ја га грдим и тако постајем лош. Али шта да радим? Да успокојим човека у његовој страсти како бих тобож био добар са њим, а после да сви заједно одемо у пакао? Никада ме не гризе савест када се човек кога сам изгрдио или коме сам ставио неку примедбу трза због тога, јер ја то чиним из љубави, за његово добро. Видим да човек не схвата колико је повредио Христа тиме што је учинио, и зато га грдим. Душа ме боли, у том тренутку се растачем, али ме савест не гризе зато што сам га изгрдио. Мирно могу да се причестим, без исповести. У себи осећам утеху, радост. Јер за мене је спасење нечије душе – утеха и радост.
– Старче, имам помисао да са мном говорите утешно или зато што строгост не могу да изнесем, или зато што сте ми већ много пута рекли шта треба да чиним, а ја то нисам испунила, па сте дигли руке од мене.
– Благословена душо, зар ћу да се играм са спасењем твоје душе? Млад човек може да експериментише. А зрео има способност расуђивања и чврсто корача. Осећај се сигурном. Будем ли код тебе приметио да нешто није како треба, то ћу ти рећи, било да сам близу или далеко. Имај поверења и буди спокојна. Ах, ви мене не схватате! Зар ћу ја тек тако лако да успокојавам ваше помисли? Шта да кажем када видим да је неко осетљив или потпуно потресен спознајом свог греха? Гледам да утешим човека, да не би пао у очајање. Али када код некога приметим скамењено срце, обраћам му се строго да бих га продрмао. Зар не би било равно злочину да човеку кога видим да иде према провалији, кажем: “Иди, иди, на правом си путу”? Али зло је што ти неки људи не верују када им кажеш да се не узнемиравају, па се муче. Ако видим нешто лоше, како да то не кажем? Зар да пустиш човека да иде у пакао? Када за некога сносиш одговорност, почећеш и да вичеш, ако је то потребно. За мене је боље када ћутим, али не могу да ћутим када за некога сносим одговорност.
Осим тога, треба пазити на следеће: Нанесеш ми, на пример, неко зло и ја ти опростим. Поново ми нанесеш неко друго зло, и ја ти поново опростим. Са мном је све у реду, али ако се ти не исправљаш зато што ти ја опраштам, то твоје стање је веома тешко. Друго је то када не можеш да се потпуно исправиш. Али труди се да се, колико можеш, исправиш. Не успокојавај помисао и не говори: “Пошто ми је опростио, све је у реду, не треба да се оптерећујем, да се секирам.” Може човек да греши, али ако се каје, плаче, са скрушеношћу тражи опроштај, бори се за своје исправљење, тада у њему постоји спознаја греха и духовник треба да му опрости. Али ако се не каје и наставља по своме, онај ко сноси одговорност за њега не може да му се смешка. Доброта штети човеку који се не каје.
Поштовање слободе ближњег
– Да ли је могуће да човек свесно сакрије свој пад од духовника?
– Да, али чак и да духовник зна или наслућује нешто, не вреди нити има икакве користи да му нешто о томе каже. Често, видевши шта је произашло из човекове духовне борбе, могу да наслутим или схватим шта је он учинио, али му из поштовања његове слободе уопште то не помињем, уколико ми он сам ништа не каже. Сматрам насиљем, непоштовањем, да човеку говорим о томе у тренутку када он сам не жели то да обзнани. То је врло осетљиво питање, јер ако човеку споменеш неки његов проблем о коме он није желео да ти знаш, понизићеш га. Зар ћеш да га принуђаваш на тако нешто? Постоји слобода. Гледаћу да човеку дискретно кажем да знам нешто о њему само у случају када видим да је у опасности а нема другог начина да му се помогне, или ако приметим да неке ствари не зна а да ће због тога разбити нос, настрадати.
Боље је да омогућиш човеку да схвати своју кривицу – ако он то од тебе тражи – како би после почео сам да туче свог старог човека, јер тако мање боли. Видиш, и један малишан мање плаче ако сам падне и удари се, него ако падне када га гурне неко друго дете. Да би један човек рекао другоме да треба нешто да уради, онај ко слуша треба да буде смирен, а онај ко говори треба да буде десет пута смиренији и да гледа да сам примењује оно чему учи ближњег. Ако намеравам да кажем некоме да би требало да учини нешто, то подразумева да сам ја већ учинио и више од тога; па и тада ћу добро размислити да ли да му то кажем.
Било како било, можеш да изобличаваш само блиске људе и познанике. Духовник треба да испита каква права му је над собом дао неки човек и какву одговорност он за њега сноси, па да се сходно томе и понаша. Ако је духовник преузео на себе одговорност за нечију душу, онда је он дужан да је изобличава, разуме се – уз расуђивање. Али ништа не користи ако постанеш учитељ и почнеш да изобличаваш рђаве навике човека који ти није дао права на то. То је исто као када би неко ушао у моју келију и почео да мења распоред ствари у њој, па кандило стави овде, кревет – тамо, бројаницу ми окачи онамо, а да ме за то ништа не пита.
Љубав духовника према духовној деци
Облагодаћени духовник воли душу и састрадава са њом, јер му је познато њено велико достојанство. Помаже јој да се покаје, растерећује је исповешћу, ослобађа је напетости и води у Рај. Духовник се назива “оцем” јер он треба да се труди да буде прави отац; да опомиње своју духовну децу са божанском љубављу и нежношћу. Он треба себе да стави на место свакога човека који му се исповеда и да преживљава његов бол, тако да човек свој бол може да види изображен на лицу духовника. То је нарочито важно у наше време када је људима потребна свежа вода, а не јако сирће. Већина људи, будући под демонским утицајем, тешко прихвата духовни савет или примедбу. Због тога и грдња треба да буде са љубављу, а указивање на грешку – неприметно, уз осмех или шалу.
Љубав о своме присуству “обавештава” људе, а душевне страсти издају човека. Када немамо у себи љубави, можемо некоме да ставимо примедбу на врло леп начин, али он ће се трзати, јер осећа онај људски елемент у нашем држању. Али када неког изгрдимо са болом и љубављу, он ће се можда и трзати због тога, али у дубини душе неће бити повређен јер осећа љубав. Познајем једног духовника који је прилично гојазан. Разуме се, то је ствар његове грађе, а можда има и тога да мало не пази на храну. Али знате ли колико њега боли човеков бол, колико се он стара о људима који страдају? Тај духовник је смирен, јер за себе говори да се не подвизава, а притом је пун доброте. Зато многи људи успокојавају своје душе код њега, више него код неког духовника подвижничког настројења.
Духовник који није спреман да из љубави према својој духовној деци пође чак и у пакао, није духовник.
