Тројица епископа служила су у Прву недјељу Часног поста Свету Литургију у Загребу. На богослужењу је прочитан Синодик православља из 843. године, а служен је и помен жртвама Нато бомбардовања.
Светом Литургијом Василија Великог која је служена у Недјељу Православља, 24. марта, у народом испуњеном храму Преображења Господњег у Загребу, началстовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Јован. Саслуживали су му Епископи захумско-херцеговачки Димитрије и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, дубровачки парох јереј Мирослав Бошковић и загребачко свештенство, а појао је Хор Саборног храма под вођством Олене Циглењак.
Синодик Православља, документ сабора одржаног 843. године у Цариграду, којим се исповједа православна вјера и којим се, поред других јереси, осуђује и јерес иконоборства, прочитао је Владика Димитрије, а по отпусту богослужења Епископ Кирило се захвалио двојици владика који су се одазвали његовом позиву да у Загребу саборно прославе Прву недјељу Свете Четрдесетнице.
Поводом двадесет пете годишњице НАТО агресије на СР Југославију одржан је и помен свим жртвама пострадалим током бомбардовања, а дружење је настављено у просторијама Црквене општине Загреб.
Након прочитаног одломка из Јеванђеља (Јн. 1, 43-51), бесједио је владика Јован и казао да је питање могућности сликања лица Божјег, као лица Сина Божјег, а не само човјечијег, средишње питање историје Цркве до дана данашњег. ”Свих су се седам васељенских сабора, осим једног, бавили тиме да ли се Исус, да ли се Бог истински оваплотио и постао човјек, Јешуа”. Коначно је то уобличио Седми васељенски сабор давши потврдан одговор и образложивши га на основу писања Светог Јована Дамаскина, монаха манастира Светога Саве у Јудејској пустињи, рекао је епископ.
Владика Јован је казао да, пошто се Христос истински оваплотио, ми га можемо истински и осликати, а да, пошто је истински био икона Царства Небеског, ми га не можемо сликати само као обичног човјека, већ у Њему видимо и Бога и Оца, видимо и Царство Небеско. ”Као и свака друга тајна Цркве, као и свака друга истина Цркве, наравно да је то изазвало најстрашнију побуну, најстрашнији прогон и у Цркви, јер су се побунили они који су се држали старозавјетне забране изображавања ликова. Јевреји су у византијско вријеме почели да сликају ликове на подовима и зидовима својих синагога, далеко на истоку данашње Сирије. Тамо је један човјек који је дошао из Македоније дао да се ослика синагога. Синагога у Дура Еуропосу је као да уђете у Милешеву или Сопоћане – сва осликана ликовима светих, ликовима пророка. Почели су и Јевреји, под утицајем Цркве Божје, да сагледавају себе очима новозавјетним и да осликавају оне свете који су пророковали долазак истинског Бога и истинског Човјека, па су се, негдје у петом или шестом вијеку, окренули од тога и рекли: ‘Господе, шта ми ово чинимо? Ми смо издали вјеру Отаца’”, рекао је епископ.
Потом су се појавили ромејски [византијски] цареви који су примили мржњу према лику Божјем и који су почели прогонити сваког ко се поклања лику Божјем изображеном на икони. „Прогон Цркве, која је током тог гоњења родила на десетине и стотине Светих, трајао је 150 година. Међу мученицима из тог периода су Теофан, Свети Јован Дамаскин који је без руке остао, као и бројни други који су живот свој дали у вријеме византијског, наводног хришћанског царства, за истинског Бога, истинског човјека изображеног на икони, да би, на данашњи дан, 843. године, благочестива царица Теодора и патријарх Методије, коначно сазвали Сабор који је донио Синодик Православља и прогласио васколикој васељени побједу иконопоштовања и коначну пропаст икономржње, иконопрогона“, рекао је владика Јован.
