Преподобни Пајсије светогорац: Чување савести
Испитујмо савест
Добри Бог је првозданим људима подарио савест, тај први божански закон. Он ју је дубоко урезао у њихова срца, и од тада је сваки човек добија у наслеђе од својих родитеља. Ако не поступа исправно, савест почиње да дела у њему, изобличава га и приводи покајању. Али човек треба ваљано да обавља своје духовно дело и да испитује савест, како би увек могао да чује њен глас. Ако не испитује савест, неће стећи никакву корист ни од читања духовног штива, ни од савета светих Стараца. Он чак ни Божије заповести не може да сачува.
– Старче, а може ли човек да уопште не види себе у правом светлу и да не примећује да је скренуо са правог пута?
– Када човек не прати себе и не чисти своју савест, на њу се мало-помало хвата каменац, а он постаје неосетљив. Греши, и притом се понаша као да се не дешава ништа посебно.
– Старче, реците нам нешто о чувању савести.
– Да би човек био сигуран да су његови поступци у складу са гласом његове савести, он треба да прати себе и да износи своје стање духовнику. Јер када погази савест, могао би да мисли да је на правом путу. Или ако извитопери своју савест, почини ли злочин, мислиће да је учинио неко добро дело. Али и ако човек има преосетљиву савест, и то може да му штети.
– Старче, у себи осуђујем ближње, а притом не осећам да ме савест изобличава. Можда сам неосетљива па зато и не осећам изобличење савести?
– Ту треба бити веома пажљив. Видиш, када човек учини неки грех први пут, он осећа да га савест изобличава и мучи се. Ако исти грех понови други пут, осећа већ мање изобличење савести. А буде ли непажљив, па настави да греши, савест ће му потпуно огрубети. На пример, када неким људима ставиш примедбу због неког њиховог пропуста, они мењају тему разговора како не би осетили грижу савести и да се не би секирали. Баш као хиндуисти који урањају у нирвану. Један младић је на Хималајима убио пет италијанских алпиниста. Пошто их је закопао, сео је на земљу и почео да упражњава технику концентрације. Два сата је понављао: “Дрво… дрво… дрво…” како би ушао у духовни вакуум, заборавио све што се десило и ослободио се узнемиравајућих помисли. Рецимо да ја сада изгрдим неку сестру због неког њеног преступа. Ако та сестра не приступа исправно духовним стварима и не брине о свом исправљању, можда би ми рекла: “Данас ћемо за вечерњу да звонимо раније…”, не би ли некако променила тему разговора. А после ће јој ђаво помрсити конце и рећи: “Ма, не узнемиравај се! Ти си то учинила само да не би насекирала Старца!” И тако, сам ђаво јој налази оправдање! Она не каже: “Учинила сам то јер сам погазила своју савест”, него: “Учинила сам то да не бих насекирала Старца!” Видите шта ради ђаволак? Префињена работа! Окреће дугме на другу фреквенцу, само да не увидимо своју грешку.
– Старче, може ли човек да се хвата за ситнице, а да му притом промичу неки крупни преступи?
– Како да не! Један мој познаник, иначе духовник, испричао ми је следећи догађај: Једна жена дође код њега ради исповести. Непрестано је јадиковала и понављала: “Нисам хтела да је убијем!” На то јој духовник рече: “Пази, где има покајања, ту и Бог опрашта; и Давиду је опростио.” “Да, али ја то стварно нисам хтела да учиним”, опет ће она. “Па, добро… Како си је убила?” упита је духовник. “Бришући прашину, замахнула сам крпом и убила је! Ја стварно нисам хтела да убијем ту муву!” Између свега осталог, та жена је преварила мужа, напустила децу, растурила породицу и живела несређено, а све то је износила као нешто сасвим небитно. А када јој је духовник на то рекао: “За те ствари потребна је епитимија”, она га упита: “А зашто је за то потребна епитимија?” Ето, како онда да јој помогнеш?
Заглушена савест
– Старче, некада ми кажу: “Та страст скривена је у твојој подсвести, и зато је ниси свесна.” Како да је постанем свесна?
– Ако мало обратиш пажњу, видећеш да се, иако тврдиш да је код тебе све у реду, ипак не осећаш добро. Зато тебе треба духовно испитати. Када се човек не осећа добро, има неки телесни проблем и томе слично, врше му микробиолошка испитивања, шаљу га на скенер како би пронашли одакле долазе те тегобе. Ако приметиш да је у теби напетост а не мир, знај да у теби има нешто што није како треба, и то треба да пронађеш како би се исправила. Рецимо, учиниш неки грех; секираш се због тога, али се не исповедиш. После неког времена деси ти се нешто лепо и ти осећаш радост. Та радост прекрива муку коју си осећала због учињеног греха, и мало-помало ти на грех потпуно и заборављаш. Више га не примећујеш, јер га је радост забашурила.
Радости прекривају грехе, и они падају све ниже, све дубље, али и изнутра делују. Тако човек, газећи своју савест, почиње да огрубљује; на његово срце лагано се хвата прљавштина. А после ђаво за све грехе и пропусте налази оправдања: “То није ништа, то је нешто сасвим природно.” Међутим, човек нема мира, јер напетост дела негде из дубине. Он је узнемирен, и у њему нема мира. Живи у сталној напетости. Мучи се. Не зна шта му је, јер су му греси – забашурени. Не схвата да страда зато што је сагрешио.
– Старче, може ли неко да помогне таквом човеку ако му укаже на узрок његовог страдања?
– Пази, треба бити обазрив, јер када човек стави ствари на своје место, савест се буди и почиње да га изобличава. И ако се не смири, може да падне у безнађе, јер нема снаге да поднесе истину. Али ако се смири – то ће му помоћи.
– Старче, постоје ли људи који су рођени са отврдлом савешћу?
– Не, не постоје људи рођени са таквом савешћу. Бог није створио отврдлу савест. Али када човек забашурује своје грехе, на његову савест се мало-помало хвата каменац и она тако престаје да га изобличава.
– Такав човек постаје “самоуправан”, ствара неке своје законе?
– Да, то је страшно.
– Да ли је то прелест?
– Него шта! То је прелест.
Извитоперена савест
– Старче, често кажете да човек треба да пази да не извитопери савест. Како настаје извитоперена савест?
– Успокојавајући своје помисли, човек гази савест. А успокојавајући их кроз дуже време, он устројава једну другачију, сопствену савест, савест по неком свом аршину, односно – једну извитоперену савест. У исто време човек се лишава унутрашњег спокојства, јер извитоперена савест не може да донесе унутрашње спокојство. Видиш, када човек учини неку грешку, он нема мира, чак и ако неко ко је тај његов поступак приметио није схватио његову грешку, или му каже тешећи га: “Ма, ниси ти крив, не секирај се.” Неки људи иду гуруима и њима сличним, па када схвате да нису на правом путу, долазе мени да ме питају за савет. И када им кажем нешто у жељи да им помогнем, они настоје на своме: “Не, исправно је онако како ми верујемо.” На то им ја кажем: “Па добро, ако је исправно и ако вас то ваше исправно успокојава, онда – зашто долазите да ме ишта питате?” А они, не налазећи спокоја на странпутици, ипак настоје на своме; покушавају да са било које стране осете макар и лажно спокојство, али правог спокојства не налазе.
– Старче, може ли човек цео живот да проживи са извитопереном савешћу?
– Ако верује својим помислима – може.
– А како може да исправи извитоперену савест?
– Ако размишља смирено, ако нема поверења у своје помисли и ако се саветује са духовником.
– Старче, може ли човек преосетљивошћу да извитопери савест?
– Ако извитопери савест, значи да му и преосетљивост није како треба. Једна извитопереност повлачи за собом и другу извитопереност. Има људи који кажу: “Ја сам осетљива особа”, а притом се према ближњима односе сурово и газе их без разлога.
– Старче, да ли је савест људи који се самооправдавају прекривена каменцом?
– Човек који се самооправдава има у себи и мало осећаја гриже савести. Он није неосетљив. А када човек није неосетљив, он пати због својих пропуста, и тада га посећује божанска утеха. Човек који је извитоперио своју савест долази до неосетљивости. Он се поноси злочином. Виђао сам људе који су починили злочине, а о томе су ми говорили тако као да говоре о великим успесима. Стога, ако неко стекне извитоперену савест, то није просто безосећајност, већ нешто много теже од тога. Док сам живео у манастиру Стоми у Коници, дође ми тако неки човек па ће ми рећи: “Хоћу да се исповедим.” “Ја нисам свештеник”, рекох му. “Не, хоћу да разговарам са тобом”, на то ће он. Ту су биле и неке жене које су дошле ради поклоњења светињи. Рекох им: “Можда је боље да пођете.” “Не, нема везе; само ви седите”, опет ће онај. И поче да казује шта је учинио у младости: “Када сам био млад, почео сам да учим обућарски занат, али ја сам све време дремао јер сам ноћу ишао са једном бандом и крао. У нашој дружини био је један чауш. Он нам је говорио: “Хајде у крађу! Ја хоћу два овна… а после крадите шта год хоћете.” Одлазили бисмо у хришћанске домове. Скинуо бих капу, ударио пса по њушци дреновим штапом који сам имао уз себе, и тако бисмо ушли унутра. Украли бисмо два овна и колико смо могли јагњади. Овнове бисмо дали чаушу, а јагњад бисмо сакрили у нашу шталу. Чауш би нас одмах ставио у затвор. Домаћини који би нас видели како крадемо, дошли би ујутро у полицију и рекли: “Такви-и-такви су нас покрали.” “Такви-и-такви? Па они су у затвору. Зашто их клеветате?” И најурили би их… Једном приликом кренули смо ка стаду које је чувало неко к’о од брега одваљено Влашче, са својом оцем. “Како сад да уђемо у стадо? Разбацаће нас к’о шибице”, рекоше ми другари. Тада узех карабин, нанишаних Влашче и… баам!… Влашче се сруши. Оца сам му привезао за неку дивљу крушку… А онда смо узимали, узимали…” И о свему томе он је причао као о неком великом успеху, кроз смех! Ето куда води извитоперена савест!
Познавао сам и једног полицајца који је радио у транспортној служби. Сироти човек непрестано је плакао, јер је једном приликом пратио из једног затвора у други неког криминалца, који је због мноштва почињених злочина после преког војног суда пребачен и стрељан. Тражио је и пронашао његове рођаке и замолио их за опроштај. Али један његов брат који је живео у Америци, одговорио му је: “Требало га је убити раније, јер би се тиме многи људи спасили.” Видите ли разлику између једног и другог случаја? Овај је себе сматрао кривим само зато што је по дужности службе пратио једног злочинца, док је онај казивао о злочинима које је починио као о великим успесима, хвалећи се њима!
Лаж не успокојава
– Старче, може ли се молитвом помоћи човеку који је верујући сопственим помислима створио неки свој свет?
– Кад је он створио свој свет, зар му је потребна помоћ? Зар је мала ствар створити један цео сопствени свет? Пази, зар мислиш да онај ко помислима створи неки свој свет осећа спокојство, осећа радост? То је лаж. Лаж не испуњава човека. Рецимо, неко је принуђен да изрекне лаж како би спасао свог ближњег. Можда ће га тиме он избавити и од смрти, али притом лаж коју је изрекао не престаје да буде полу-грех. Или, неко са добром помишљу изрекне лаж како би помогао да у једној ситуацији не настане саблазан. На пример, неки твој познаник кришом од својих дође у манастир, како би изнео неке своје породичне проблеме и не би ли се мало растеретио. После неког времена дође, рецимо, његов брат и пита те: “Да ли је долазио овде тај-и-тај?” Ако му кажеш: “Долазио је”, испашће читав проблем јер ће онај први да испашта. У том случају кажи: “Не знам.” Јер ако кажеш: “Долазио је”, може да дође и до туче! То је друга ствар. Али треба да будеш обазрива, јер ако се слична ситуација догоди три-четири пута, мало-помало лаж може да иде све даље и даље. Навика да се из чиста мира говори лаж, деформише савест. Човек тада долази дотле да измишља читаве бајке, а да га притом савест не изобличава. То бајкотворство постаје права уметност.
Е, како неки људи само склапају лажи, када им то пређе у навику! Могу да измисле читаву бајку и да те увере у њену истинитост! Неки мој познаник дође ми једном приликом у келију; ту су били и земљаци једног дечка коме сам нешто помогао. Тај сироти дечко, иако паметно, добро момче, беше дембел; није хтео да ради. Навикао је да ленчари. Четири године сам покушавао да га доведем у ред. Том приликом, дакле, рекох његовим земљацима: “Постарајте се да том младићу нађете неки посао. Покушавао сам више пута да му помогнем. Послао сам га и у Касторију код неких мојих познаника, не би ли изучио крзнарски занат, али он је одатле побегао. Млад је, штета би било да пропадне. Има само мајку; отац му је умро.” Тада онај мој познаник стаде да прича осталима: “Да, побринули смо се са оцем Пајсијем да тај дечко оде да изучи крзнарски занат. А касније, када је већ побегао одатле, колико сам само новца утрошио на телеграме које сам слао његовим газдама да се не би узнемиравали! Али, нема везе; о томе не треба више говорити. Тада рекох Оцу да је дечко непоправљив!” “Шта то прича?”, помислих. Нисам хтео ништа да кажем како га не бих увредио. И мада је први пут у животу чуо нешто о томе, он је смислио читаву причу како смо се нас двојица заједно побринули о том младићу, како смо нашли решење да га пошаљемо да учи крзнарски занат, и тако даље, и тако даље… А све је то износио тако да сам и сам био у недоумици да није можда све то заиста тако било!
– Он је све то рекао пред Вама?
– Да, преда мном. А ту су били и други.
– Па како то?
– Како? У том тренутку он је осетио неко егоистично задовољство, али се зато после мучио. Да није, случајно, осетио мир у души?
– А када неко прича о неком догађају па мало преувеличава…
– Мислиш – додаје мало зачина.
– Да ли он то чини из сујете?
– А због чега би иначе? Због сујете и егоизма тако говори.
– Како помоћи таквом човеку да се исправи?
– Нека престане да лаже. Треба да зна да лаж, чак и када за њу постоји неко оправдање, не престаје да буде полу-грех.
– Може ли, Старче, да нам, рецимо, неко нешто поклони снисходећи нашој слабости, а ми притом мислимо да смо то добијено заслужили?
– Пази: Ако ти кажем: “Ти, сестро, мораш да достигнеш духовну висину светитељке чије име носиш”, можда ће теби то мало и годити, али после нећеш имати мира у себи. Лаж не успокојава, јер у њој нема Божије благодати. Исто тако и неправедан човек који другима наноси неправде и говори: “То је моје”, не осећа спокојство. Ето, иако је толико година прошло од пада Константинопоља, када угледају Грке да долазе у Константинопољ, Турци се осећају као да имају код себе неку отету ствар, па се понашају као да је дошао њен власник! А Турци су, и прошло је толико година…
Исправна савест исправно обавештава човека
За човека нема ништа вредније од мирне савести. Велика је ствар када те савест не изобличава да си могла да предузмеш нешто, а ниси предузела. Тада човек осећа у себи једну непрестану радост, па читав његов живот постаје празник. Та унутрашња радост даје човеку духовну снагу.
– Старче, а како да знамо да је оно што чинимо угодно Богу?
– О томе човек има унутрашње обавештење.
– Постоји лично осведочење или је потребно посведочење ближњих?
– Говорим о некоме ко има неискварену савест, а не о некоме чија је савест извитоперена. Исправна савест исправно обавештава човека. Тада човек осећа сигурност, наду, и са смирењем говори: “Ја нисам за Рај; ја сам за пакао, али верујем да ме љубав и милост Божија неће оставити.” Он тако осећа јер се труди; не седи скрштених руку и не говори: “Бог ће ме спасти”, у жељи да успокоји своје помисли: Савест… то је страшна ствар. Не постоји већи огањ, већи пакао од жежења нечисте савести. Не постоји страшнији и мучнији црв од црва којим гризе савест. Људи који се налазе у паклу вечно ће се мучити, јер ће их мучити свест о томе да су изгубили рајска блага за оно мало времена овоземаљског живота, који је и овако био пун гриже савести и напетости. Осим тога, страсти тамо у паклу неће бити задовољене и то ће бити још једна мука више.
– Старче, како монах у свакодневном животу може да оствари “мучеништво” савести?
– Мучеништво савести је за све људе, а не само за монахе. Монаси се осим тога муче и слатким мучеништвом подвига. Али у суштини, нема мучеништва савести за човека који се исправно бори. Јер колико већи духовни бол човек осећа, било због својих грешака, било због тога што састрадава са Христовим страдањима, толико више бива награђен божанском утехом. Чак и када је тужан или напет, ако му је савест чиста, осећаће у себи божанску утеху.
