Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Дела апостолских - Двадесет и седма глава Дела апостолских
1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. 2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намером да пловимо у азијска места, отиснусмо се; с нама беше Аристарх, Македонац из Солуна. 3. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему.
С нама беше Аристарх. То, што је Аристарх био присутан и што је Павлов сапутник, било је веома корисно, јер је требало да у Македонији извести о свему што се догодило Павлу.
А Јулије човекољубиво поступајући према Павлу. Било је сасвим природно да води и подржава Павла, којег су мучили окови и страх. Погледај, како писац не скрива ни то, да је и Павлу била потребна брига других.
4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто ветрови беху супротни. 5. И препловшши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. 6. И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. 7. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даде, допловисмо под Крит код Салмоне. 8.И с муком пловећи поред обале, приспесмо у неко место које се зове Добра пристаништа близу којега беше град Ласеја.
Лађа александријска, каже. Вероватно да су се и они упутили у Азију да би обавестили о ономе, што се догодило Павлу, као што је Аристарх обавестио Македонију.
9. Па како прође доста времена и већ пловљење не беше без опасности, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле, 10. Говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и за лађу, него и за животе наше.
Јер и пост већ беше прошао… Мислим да овде говори о јудејском посту, јер је Павле отпловио много времена после Педесетнице, тако да су у границе Крита стигли готово пред зиму. Да би показао да не пророкује, него да говори према досетљивости, изражава се овако: Видим.., јер му не би одмах поверовали у случају да је то рекао као пророк.
11. Али капетан више верова кормилару и власнику лађе, него Павловим речима. 12. А пошто пристаниште не беше згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаншиту критском које гледа према југозападу и северозападу. 13. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита.
Али капетан више верова кормилару и власнику лађе. Капетан је то учинио с претпоставком да би више требало слушати људе вичне пловидби него путника, који није искусан у том делу. На тај начин, то је била грешка размишљања а не грешка судбине.
14. Али не задуго потом дуну насупрот њему буран ветар који се зове североисточњак. 15. И кад захвати лађу и она се не могаше ветру протшити, препустисмо се валовима да нас носе. 16. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац. 17. Који извукавши, употребише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху.
У Писму не би требало стално тражити прецизне изразе. На пример, „противити се“ је израз који је приличнији у односу на човека, него у односу на лађу.
18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. 19. И трећега дана својим рукама избаиисмо алат лађарски. 20. А кад се ни сунце ни звезде много дана не појавише, и бура не мала навали, беше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. 21. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. 22. И ево сада вам саветујем да будете расположеш, јер ниједна душа од вас неће пропасти, осим лађе. 23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чијијесам и којем служим, 24. Говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом. 25. Зато, људи, будите расположени, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми је речено. 26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво. 27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловисмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. 28. И измеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измерише и нађоше петнаест хвати. 29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне сшене, баиише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. 30. А кад лађари гледаху да побегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамт да спусте котве, 31. Рече Павле капетану и војницима: ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти. 32. Тада војници одрезаше конопце на чамцу и пустише га те паде. 33. А још пре свитања дана, мољаше Павле све да једу, говорећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши.
И ево сада вам саветујем да будете расположени. После тако дуготрајне буре, обраћа им се без прекора и са жељом да му убудуће верују. Оно, што се догодило, показује се као сведочанство о истинитости онога, што је он рекао. Затим предсказује две ствари, односно, да ће лађа про-пасти и да ће се они, који су на њој, спасти и бити избачени на острво.
Ево, Бог ти је даровао све, који плове са тобом. Дакле, да ту није био Павле, сви који су се налазили на лађи морали би да погину. Због тога је лажно оно, што је рекао Хомер:
Ниједан човек пак није од смрти умак’о, мислим,
био он рђа ил’ јунак, кад мајка једном Га роди.
(Илијада, 6; 488, превод М. Ђурић; дословно: Судбину, мислим, није избег’о ниједан земнородни,
ни човек храбар, ни плашљив, који год се на свет родио.)
Хомер тиме означава да се не може избећи смртни усуд, који заједно с човековим рођењем одређује и час човекове смрти. Међутим, ако је свима било одређено да погину, судећи на уобичајени начин, требало је да погине и Павле, који је без хране провео на мору четрдесет дана!
Лажно умовање каже: Судбину није избего’о ни човек храбар, ни плашљив… Писмо каже нешто сасвим другачије, односно: Праведник се спасава из очигледне опасности. Дакле, Бог је Павлу подарио душе, док су лађа и све што је на њој пропали. На тај начин се и овог пута због праведника спасавају и безбожници. Догађа се, такође, да безбожник због свог безбожништва погине и пре времена, као што каже Проповедник: Не буди безбожан, и не буди окрутан; зашто би умро кад није твоје време (Књ. проп. 7; 17).
Тада војници одрезаше конопце на чамцу. Бог је устројио да на почетку не верују Павлу и да му затим поверују, проверивши опитом његове речи, како се и догодило. Погледај: капетан верује Павлу, јер допушта да пропадне лађа; лађари још нису веровали, али су поверовали касније, јер су то били груби и неосетљиви људи.
34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ниједноме од вас неће пасти длака с Главе. 35. И рекавши ово, узе хлеб и заблагодари Богу пред свима и, преломивши, стаде јести. 36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. 37. А у лађи бејаше нас душа свега двеста седамдесет и шест. 38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. 39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са песковитом обалом на коју решише, ако буде могуће, да извуку лађу.
Павле је почео да једе зато, да не би умро од глади. Богу је заблагодарио због свега што се догодило. Узе хлеб и заблагодари Богу. Евхаристијски чин нас поучава да говоримо то исто: „Благодарим Ти, Боже, јер си нас удостојио…“
40. И одвезавши котве пустише у море и одрешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према ветру управише обали. 41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. 42. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. 43. Али капетан, желећи сачувати Павла, спречи њихову намеру и заповеди онима који могу пливати да први искоче и изиђу на земљу. 44. А остали, једни на даскама а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
Ужад су попустили кад је настао дан. Током дана насукала се и лађа да они, који су били на њој, не би умрли од страха и да би видели испуњење пророштва. Требало би приметити да се убијање другог човека извршава добровољно и да судбина не може да спречи извршавање убиства. Тако су се и војници добровољно одлучили на дело убиства и хтели да му приступе; међутим, послушавши капетана, одустали су – опет добровољно – од своје намере. Они су могли и да не послушају капетана, јер их је било много и сила је била на њиховој страни.
Међутим, воља и слободна жеља чине оно што хоће и не чине оно што неће.
