У прву недељу Свете Четрдесетнице која носи име Недеља Православља, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Зворнику.
Домаћин, протојереј Милош Зекановић, дугогодишњи парох зворнички, а однедавно Архијерејски намјесник и старјешина Саборног храма, са браћом свештеницима и вјерним народом дочекао је првојерарха наше епархије.
Преосвећени владика Фотије се сабраном народу обратио поучном бесједом коју преносимо у цијелости:
Часни оци, уважена господо народни посланици, господине градоначелниче, браћо и сестре, драга децо .Ево нас данас поново у овом дивном храму Рођења Пресвете Богородице у Зворнику. Добро се сећамо да смо овде за храмовну славу имали посету нашега Патријарха српског г. Порфирија и освећење храма, а вече раније смо прославили 200 година од оснивања Старе цркве посвећене Рођењу светог Јована Крститеља. То је био велики догађај за овај град, за нашу Епархију зворничко-тузланску и за целу Српску Православну Цркву. Догађај који ће моћи да се измери и догледа његов значај тек за коју годину. Али оно што ми сада видимо јесте да је храм пун, доста деце у храму. Видимо да Православље живи пуним плућима, да црквени живот буја. Ви и ми сте добили новог намесника, оца Милоша којег познајете. Био је свештеник овде у Зворнику. Знате и проту Видоја који је по црквеним правилима и законима отишао у пензију што се тиче парохије, али је ту са нама као духовник и као свештеник и биће да бремена носимо један другоме. Свештеници носе бремена нашем народу кроз исповест кроз молитве и кроз друге благослове.
Радујемо се да смо у Недељу Православља управо овде у Зворнику у новоосвећеном Саборном храму Божијем. Дивне фреске су у олтару, а видеће се још боље када се са радом изађе напоље. Иконостас је урађен у древној византијској традицији. Чули смо данас дивне хорове како певају, ова деца и други певају духовне песме. Све то показује богатство овога храма, ове духовне заједнице и црквене општине.
Ја желим у своје име и у име свештенства зворничког да се захвалим људима из општине Зворник који су од почетка били са овим храмом и братијом храма и то ми је прота Видоје више пута причао. Сваке године су остављали једну своту новца коју су намјенили за изградњу овог храма и хвала Богу он је урађен до ове мере до које је урађен.
Велики је благослов бити овде данас да се заједно радујемо браћо и сестре и да победу Православља прослављамо. Прве недеље поста се прославља овај дивни празник победе Православља, јер је после Седмог Васељенског сабора 787.године у Никеји установљено поштовање икона у православној Цркви. То поштовање икона је установљено на основу теологије иконе која каже да је Бог постао човек у Христу да би ми људи постали богови по благодати. Оваплоћење Христово је темељ теологије иконе и иконе треба да буду у нашим храмовима. Прве иконе је сликао Свети апостол Лука. Прво је насликао икону Пресвете Богородице, затим икону светих апостола Петра и Павла. Од њега се та традиција проширила кроз читаву Цркву.
Иконе су символ Православља, наша сила и снага, као сила Крста. Свака кућа треба да има икону своје крсне славе, сваки дом, свака државна институција да има славу и икону. Велика ствар је да се ми враћамо философији или теологији иконе да би ми и сами постали иконе Божије. То је смисао да се човек животом у Цркви. Светим тајнама и врлинама, како је говорио Свети авва Јустин, да обожујемо своју личност и да постајемо иконе Божије. Ја сам имао прилике да видим свете људе на Светој Гори и на другим местима по Грчкој, Светој Земљи, Синају и другим местима где сам био. Ти људи су достигли оно у шта ми верујемо, а верујемо да је Бог постао Човек у Христу, да је обожио људску природу и да ми вером и светим тајнама можемо постати причасници те божанске природе. Не да будемо богови по природи како је Бог, него по благодати. Синови и кћери по дару Божијем, то можемо бити. То је победа Православља. Свети Старац Пајсије је рекао: Добрих људи има у свим верама, у свим религијама, у свим људским земаљским учењима, а светитеља има само у Православљу. Православље данас прославља победу над свим лажним учењима, над свим јересима и погрешним људским философијама и сведочи да је оно једина истинита религија. Истинита вера коју су свети Апостоли проповедали, свети оци проширили, а свети Васељенски сабори утврдили догматима и канонима. Зато је бити православан браћо и сестре велико, јако велико. Много је важније да сам православан него да сам председник не знам које највеће државе на свету. Јер Православљем можемо да стекнемо и задобијамо спасење. Ми смо се данас, јер смо православни хришћани, причестили Телом и Крвљу Христовом. Многи други хришћани данас су били у својим црквама, протестанти, други, али они то нису учинили, нису се причестили, а имају можда добре намере, веру, вредности, труде се да живе врлинским животом, помажу сиротињи, убогима поготово је тако у Немачкој протестантској цркви. Они непрестано иду и помажу сиромашне људе. То је све добро, али немају Свете Тајне, немају Христа живућег у себи, јер немају Свету Литургију православну. Е, то је оно што ми треба да посведочимо њима, ко има очи да види и уши да чује, не намећући. Православље се никад није наметало и никоме и неће, али сведочење хоће. Ми сведочимо да је Православље истина и да је Христос у Православљу. Према томе ко то хоће да чује нека чује, ко неће не мора. Али то је наше најдубље искуство.
Чули смо данас из светог 'апостола' ко је био онај који је проповедао Православље. То су били они оци који су у време после 313.године, после слободе Цркве, када је Константин донео Милански едикт, који су отишли у пустиње у пештере и тамо су живели монашким подвижничким, пустињачим животом управо да би очували лепоту и благодат Православља у себи. Да би сачували Христа у себи. Човек када живи у свету он може да се расеје, да се запетаља у разне ствари, а они су хтели да самога Господа сачувају у себи. Зато су данас помињани у апостолу као да их свет није био достојан, јер су били светога живота, али то је браћо и сестре Православље.
Треба да знамо да нам је Бог много дао, али да ће Бог од нас много и очекивати, у смислу врлинског и честитог живота. Да будемо светлост овога света. Да будемо град који на гори стоји. Да нашу децу васпитавамо као мале православце и светосавце да поштују родитеље и старије, да живе како се вековима живело, то је Православље. Да једни другима помажемо, да ближењег помажемо, да пријатеље и кумове помажемо. Да не буде свађе међу Србима. Свети Сава је са Свете Горе дошао са моштима Светог Симеона Мироточивог да мири завађену рођену браћу, Стефана и Вукана. Колико данас има рођене браће посвађане, родбине, пријатеља и људи који живе у истом селу и улици, а посвађани, е то није Православље браћо и сестре. Треба да се измиримо. Пост је период када Црква позива на покајање, на измирење, на повратак своме брату и ближњем. То је овај благословени период.
У сваком случају радујем се напретку овде у Зворнику и читавој нашој Епархији зворничко-тузланској.
Ако Бог да, сад ћу рећи нешто ако Бог да, да се сви ви молите и ми се молимо Богу да наша Епархија зворничко-тузланска поново добије титулу Митрополије зворничко-тузланске. Само да знате да сада постоји могућност за то, јер се Комисија за Устав СПЦ, која је при Светом Сабору наше Цркве, бави тим питањем. Ми смо до 1920.године били митрополија и онда је митрополит Иларион одласком у Сремске Карловце, када је било уједињење цркве - Цетињска митрополија, Карловачка, Дабробосанска, Зворничка и других епархија Српске цркве - онда је митрополит Иларион отишао као митрополит а вратио се као епископ. А зашто? Зато што су сви жртвовали своје титуле митрополита да би добили нашег Патријарха који је добио титулу Архиепископ Пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Ми мислимо да је сада дошло време да ми ту титулу вратимо и да имамо право за то и на то. Ако Бог да и ако Црква благослови. Та комисија ради, она сакупља документацију, прати догађања у епархијама. Битно је колико народа има, колико свештенства има, колико манастира има, колико вероучитеља има, црквеног живота, колико напредујемо у изградњи цркава и манастира, све се то гледа и мери и онда комисија може да донесе одлуку да се то нама врати. Ако Бог да и среће јуначке да поново врати титулу нашој епархији и да поново буде Митрополија зворничко-тузланска како је и била највећи део историје до 1920. Сада је ред на ову генерацију, иако можда изгледамо слабији и несавршенији од других, али Бог се пројављује немоћима нашим и силним нас чини и силним Цркву чини. Тако се надамо да ће и нас погледати Бог молитвама наших светитеља, молитвама наших мученика Зворничко-тузланских који су од недавно канонизовани. Молимо се сви Богу, не само владика, свештеници и монаси, него заиста сви у читавој епархији да се молимо Богу, да нам то да и да нам да тиме још веће бреме него што имамо. Ако смо били епархија па велике обавезе имамо, шта мислите какве су тек када будемо митрополија, имаћемо веће, али нека имамо, нека имамо. Борићемо се да буде све боље и боље.
Овим бих закључио. Желим сваки благослов и свако добро нашим оцима, нашем оцу Милошу, архијерејском намеснику. Он је са вама био и раније као свештеник, али сада је добио мало узвишенију и тежу службу. Сада мора много тога више да носи и на прсима и на плећима, али то је јарам благ и бреме је моје лако ако Христос носи са нама терет онда је све лако.
Вама још једном свако добро да пожелим и да се молите за нас браћо и сестре, као што смо се молили када су наши Македонци пришли Православној цркви. Пришли и вратили се у јединство са Српском црквом, а онда тиме и са свим православним црквама у васељени.
Молимо се Богу, за ову идеју која не постоји од јуче, да се нашој епархији врати титула митрополије, али то ће бити ако будемо достојни, како је говорио патријарх Павле и ако се будемо молили Богу, ако будемо то и чинили, даће Бог да тако и буде.
Живели и Бог вас благословио, опростите што сам мало одужио, али радостан сам што смо данас овде заједно и што ћемо ако Бог да добра дела учинити благодаћу Божијом и благодаћу Духа Светога.
Током светог евхаристијског сабрања Преосећеном Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, умировљени парох зворнички; протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох Старог зворничког храма; протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански; протојереј Јован Максимовић, парох Саборног храма у Зворнику, јереј Радан Шарић, парох Старобежанијски (Архиепископија београдско-карловачка); протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони и ђакон Јован Ашћерић, ђакон при Саборном храму.
На мјесту на којем то канони и прописују, вјероучитељ Горан Богдановић из Бијељине је руком Преосвећеног владике Фотија рукоположен у свештени чин ђакона.
У току Свете Литургије појао је Мали хор Музичке школе ''Војин Комадина'' из Зворника, који предводи диригент проф. Дијана Зекановић.
Светој Литургији је молитвено присуствовао и начелник Општине Зворник г. Бојан Ивановић.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
