Његово Преосвештенство Епископ будмљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Преподобног Јосифа Химнографа, сриједу 17. априла 2024. године, Свету Архијерејску Литургију пређеосвећених дарова, у манастиру Подмалинско код Шавника.
Пред почетак свете Литургије, миропомазао је Уроша Драговића.
У првине монашког живота обукао је искушеницу Љиљану Јекнић.
Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Преосвећени Епископ Методије, казавши да кад улази у ове планине, сјети се Таворске горе на којој је Христос, преобразивши се, показао тројици изабраних ученика своју божанску природу да би их утврдио и увјерио у оно о чему Он говори и приповједа.
„Кад су се враћали с Таворске горе, прошло Јеванђеље смо читали, наишли су на човјека који је пао на кољена пред Господа, а пасти на кољена је у средњем вијеку значило, додирнувши кољена, тражити милост од некога а дохвативши ухо значи памтити, разумијевати, десница рука значила је вјеру и повјерење. И павши на кољена, тако и знаком физичким и том физичком формом и обликом, молећи Христа за помоћ, родитељ је тражио за свог сина јединца да му помогне и каже: Ево сам га твојим ученицима довео а они не могоше ништа учињети. А ти ако можеш, помози ми“.
„Кад је Христос сишао са горе Таворске, показавши својим ученицима које бијаше ухватио сан, иако је био дан, а не ноћ, нити су били уморни, то предсказује наше спавање духовно, јер нисмо својим духом и својом душом спремни, и својим срцем да сагледамо сву ту тајну Божју коју нам Бог открива и кроз свету Литургију и богослужење и кроз своје Јеванђеље, и кроз сва чуда која чини у историји људског рода. Зато је потребно, и ми који смо се овдје окупили, па и Урош који се крстио, примивши залог за будуће небеског Царство и поставши члан Цркве, и сестра Љиљана која је постала искушеница у овој светој обитељи и кандидат за монашки лик који је, такође, једна врста крштења и обновљења, новог живота у Христу Господу“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Казао је да треба да имамо оно што је Христос рекао својим ученицима и народу, кад је чуо да нису могли да излијече младића, јединца сина оца који је молио за милост.
„Рекао им је: О, роде невјерни и прељуботворни и покварени. Дакле, вјера је оно што је потребно и то је сјеме као сјеме горушичино најмање које има потенцијал да расте и да се развија. Све што у овом животу добијамо као дарове Божје су средства за наше узрастање као што и сами овај земаљски живот није сам себи циљ, него средство да постигнемо живот вјечни. Нису узалуд наши преци и свети оци говорили да је овај земаљски живот само једна врста пута и пропутовања, средства да се стигне до одређеног циља“.
„Вјера коју од нас тражи Христос потпуно је другачија од оне вјере која у овом земаљском животу свако људско биће има и којом живи. Кад смо јутрос кренули на Литургију, вјеровали смо да ћемо доћи јер смо кренули да стигнемо до ове свете обитељи. Али ова вјера коју Христос од нас тражи она није заснована на спољашњим нашим чулима којима детектујемо догађаје и околину и на основу њих судимо о будућем догађају и шта ће да нам се деси, шта треба да услиједи. То је оно стање и догађај који се десио Блудном сину када је лутао унаоколо њивама глади, а у једном тренутку, каже свето Јеванђеље, дошао је себи, вратио се себи“, казао је Владика.
То освјешћење, долажење себи, окретање и идење у једном правцу – ка своме Оцу небеском, то је, по ријечима Епископа Методија, вјера.
„Дакле, не наоколо лутање гдје нас сваки спољашњи утицај на који наиђемо, на неки начин, промијени наше расположење, ставове, гледишта и наше стање, и усмјерава нас у неком другом правцу. То је једно конзистентно, стално, континуирано, непромјењиво идење за Христом у једном правцу. То је вјера. А Христос кад је дошао са Таворске горе, видио је стање у којем људски род пребива. Дијете које дух баца час у воду, час у ватру, обузето духом злобе из поднебесја и демонском силом, и то лудило и комешање народа около и збуњених ученика који не могу ништа да ураде“.
„Наше данашње сабрање је управо призив на ту вјеру и на тај пут. Ово крштење Урошево и облачење у искушеничку ризу сестре Љиљане јесте да у ту Христову вјеру живу и тај ход идења у једном правцу, а не лутање наоколо, то је покварени ход као покварена справа која ради како не треба, дисфункционално, дакле, идење за Христом и у једном правцу, и то сјеме горушичино које треба да се његује, развија, залива, узгаја док не узрасте и док не почнемо да правимо чудеса, не ова физичка горе премјештати с једног мјеста на друго, него то духовно буђење, освјешћивање, идењем за Христом ће учинити највеће чудо а то је дати нам живот вјечни“, поучавао је Владика будимљанско-никшићки.
Додао је да је Христос говорио и за људе који су били биолошки живи да су мртви, а то нису била тијела, мртваци који су пребивали у гробу него који нису имали ништа живо у себи.
„То сјеме и тај живот који ми примамо и узимамо треба да развијамо, на то смо призвани и то је потенцијал који треба да остваримо“, поручио је Епископ Методије.
