Постоје три вида одрицања од света: прво, у коме телесно остављамо сва богатства и стицања у свету; друго, у коме остављамо пређашње навике, пороке и страсти, како душевне, тако и телесне; и треће, у коме, одвлачећи ум од свега садашњег и видљивог, сагледавамо само будуће и чезнемо за оним што је невидљиво. Господ је Аврааму заповедио да истовремено изврши сва ова три одрицања, рекавши: Иди из земље своје, и од рода свога, и из дома оца свога (Пост.12,1).
Из земље своје, тј. од светског богатства и од земаљског стицања; од рода свога, тј. од пређашњег начина живота, ранијих навика и порока, који су нам веома сродни, као да су једнокрвни са нама, прилепивши нам се од самог рођења; из дома оца свога, тј. од сваког сећања на свет и на све што у њему среће наш поглед. То се остварује када, умревши са Христом за светске стихије, по апостолу, гледамо већ не на оно што је видљиво, него на оно што је невидљиво (Јер је оно што се види привремено, а оно што се не види, вечно) (2.Кор.4,18); када, изашавши срцем из ове привремене и видљиве куће, своје очи и ум обраћамо према дому у коме имамо пребивати вечно; када, живећи по телу, не војујемо по телу у Господу (2.Кор.10,3), делом и животом објављујући ону изреку блаженог апостола: Наше живљење је на небесима (Фил.3,20)
Нећемо имати много користи уколико, са свим жаром вере извршивши прво одрицање, са истом ревношћу не извршимо и друго, како бисмо, успевши да га стекнемо, постигли и треће, у коме ћемо, изишавши из куће нашег пређашњег оца по старом човеку, свецело устремити поглед нашег ума према небеском. Стога, ако желимо да постигнемо истинско савршенство, треба да стремимо, да оставивши телесно родитеље, отаџбину, богатства и светска задовољства, и срцем оставимо [све што смо напустили], те да се више никада не враћамо са похотом на оно што смо са презрењем одбацили. [Иначе ћемо бити] слични Израиљцима који су, по изласку из Египта и после кушања небеске мане, зажелели нечиста и скверна јела Египатска, говорећи: Добро нам је било у Египту, када смо седели код лонаца са месом (Изл.16,3; Број.11,5). И свако ко се, по одрицању од света, враћа ранијим бригама, или примамљује ранијим жељама, делом и мишљу говори исто што и они: Добро нам је било у Египту (тј. свету). Нама неће донети никакве користи ако свет напустимо само телом, или ако пресељење из овог Египта буде само по месту. Ми на исти начин треба да стекнемо и одрицање срцем, које је много више и корисније. Ево шта је објавио апостол о одрицању које смо назвали телесним: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1-Кор.13,3). То значи да ми неће донети никакву корист одрицање [од свега] и сажежење спољашњег човека, као ни мучеништво и сажежење свог тела (које предајемо за Христа), уколико сам, са друге стране, нетрпељив, гневљив, завидљив или горд, уколико се будем распаљивао због увреда других, или тражио своје, уколико будем помишљао о ономе што је зло, или нетрпељиво и нерадо подносио све што ми се догоди. Јер, унутрашњи човек је, при томе, још [увек] обложен ранијим страстима.
Према томе, са свом упорношћу треба да журимо к томе да и наш унутрашњи човек збаци са себе и растури све што је сабрао у претходном животу, тј. богатство страсти које су, прицепљујући се телу и души, у правом смислу наше. И уколико, док смо још у овом телу, оне не буду одсечене и одбачене, ни по исходу неће престати да нас прате. Као што врлине (или сама љубав, која је извор врлина) које се стекну у овом веку, и по кончини овог живота, свога љубитеља чине прекрасним и светлоносним, тако и пороци, покривши некако душу одвратним бојама, не одступају од ње упрљане и у оном пребивалишту без краја. Лепота или одвратност душе се рађа од каквоте врлина или порока. Нека од тих боја, која се добија од њих чини је или тако светлом и прекрасном да је достојна да чује пророчку реч: И Цар ће пожелети лепоту твоју (Пс.45,11), или потпуно црном, смрадном и безобличном, тако да може сама, исповедајући своје скверни, да каже: Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мога (Пс.38,6). Стога су оне (врлине и страсти) наше лично богатство, које неразлучно пребива са душом, и које нам ни цар не може дати, нити непријатељ отети од нас. Оне су управо наше богатство, које ни сама смрт није моћна да отргне од душе.
Добротољубље:
Свети Јован Касијан "Видови нашег одрицања од света"
