О чему год размишљали у задње вријеме остајемо некако заглављени у овим нашим негостољубивим животним приликама. Било да носталгично размишљамо о прошлости или несигурно завирујемо у будућност, овај период у којем проживљавамо наше вријеме дефинише наше животе. Зато много размишљам о снази ријечи. О њеној великој или погубној снази. О тој разноликости у говорењу. Заправо, о том избору ријечи који прави разлику.
Колико је задивљујуће разумијевање значаја лијепе ријечи за човеков живот. Какво добро и заиста хришћанско разумијевање, јер у тој лијепој ријечи садржана је сва љубав према ближњем. Лијепа ријеч окрепљује човека, даје му наду и вјеру у сопствене снаге и могућности. Јер лијепа ријеч потиче од Бога, и у њој, у тој ријечи, обитава љубав. Ријеч може да те охрабри да живиш али, исто тако, може и да порази човека, тако што му измакне тло под ногама, одузме самопоуздање и угаси наду у живот. Рана, бол и непријатност могу да се замире, док ће рђава ријечи увијек оставити дубок траг у души.
Зато размислимо добро о ономе што изговарамо, и како некога учимо, и како о некоме расуђујемо и бирајмо ријечи, јер оне остају као одраз наше душе и наше љубави према човеку. У сусрет највећем хришћанском празнику - Васкрсу, покажимо образ своје душе причама које остављамо.
Велика је милост нашег Господа која нам показује да је много званих, а мало изабраних и да у нашој вјери у Бога и љубави према човеку стоји пут ка спасењу и начин да и сами постанемо изабрани. Ако то не може одмах бити љубав, нека буде стрпљење, па ће постати и разумевање. Да наше ријечи буду само добре наше помисли. Да их радосно и без стида упућујемо и једни друге допуњујемо дајући тако најљепши смисао, не само своме обраћању, већ и поновном омивању своје душе.
Зато браћо и сестре, на прагу најљепшег празника, гдје правим ријечима дочекасмо Божију истину, нека су нам срећне ријечи којима се служимо, разговори којима се сусрећемо и поздрави којима се испраћамо.
Александар Вујовић
