Црква је богочовечански организам. Бог делује и живи у њој, контролише је. Када је створио човека, створио га је боголиким. Зато свако од нас целог живота тражи светлост Божију, јер како бисмо иначе постали слични Богу? Наш задатак је да пронађемо Бога, о коме Црква на богослужењима објављује: „Слава Теби, који си нам показао светлост“.
Човек мора имати духовне смернице. Господ је рекао: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Лука 11:23). Бога се може спознати кроз добра дела, на основу Светог Писма и Светог Предања. Господ нам је дао десет заповести. Ако их човек прекрши, он се удаљава од Бога. Међутим, у себи, свако од нас је слободан. Морамо да бирамо са ким смо: са Богом - или са ђаволом. Ако се човек не обрати Богу за помоћ, упада у тешке грехе и не каје се. Он је уподобљен Јуди, који је сагрешио, али није дошао Богу, који је очекивао његово покајање, већ онима који су на власти, решивши да се новцем нагоди са њима, али Господ је рекао да пре свега треба да дођеш к Њему и покајеш се, тек тада ћеш добити слободу од ђавоље силе.
Ако човек сам доноси одлуке и верује да је његов став исправан, он ипак треба да помири ову позицију са законима Божијим. Можете спровести оно што сте планирали ако знате да Господ то дозвољава – то јест, ако оно што сте планирали није у супротности са заповестима. Ако је у супротности, онда треба доћи у Цркву, покајати се, тражити од Бога снагу да чиниш ствари са добрим намерама. Господ ће открити прави пут онима који се уздају у Њега. Мислим да је прави пут онај који се заснива на љубави. Она је та која инспирише особу да чини добра дела.
Ако човек види да се његови ставови о неком питању не поклапају са мишљењем Цркве, треба да схвати на чему се заснива овај или онај црквени постулат и у чему је несклад са њим. Став Цркве по појединим питањима никад није случајан и свакако је оправдан.
Наш живот је путовање, у њему има тешких тренутака када не знате шта да радите. Можете ићи лакшим путем, можете заобићи законе, али је немогуће заобићи заповести. Треба да поступате по својој савести. Наравно, то не успева увек: замена појмова добра и зла је уобичајена у друштву. Они који желе да чине добро суочавају се са многим препрекама. Како год, морамо се фокусирати на љубав. Било би сјајно када би она чинила основу наших живота.
Можете ли веровати мишљењу свештеника или духовника око светских ствари? Свештеник је човек као и сви који живе на овом свету. У неким стварима има искуства, у другим нема. Наравно, уобичајено је да верник решава озбиљне проблеме са својим исповедником. С друге стране, сваком од нас је дата моћ и одговорност за сопствени живот.
Рецимо да је особа болесна. Покајала се, причестила, али то није довољно: треба да се подвргне лекарском прегледу. Морате веровати професионалцима који лече тело и слушати њихово мишљење, што ће вам помоћи да не наудите себи. Исто важи и за друге ствари: потребно је да тражите савет од професионалаца који ће вам помоћи да направите прави избор. Међутим, и у овом случају треба да своје поступке и изборе повежете са мишљењем Цркве, јер и професионалац понекад може да саветује нешто што ће вам наштетити души. Ви ћете бити одговорни за овај избор. Дакле, о духовним стварима ћемо се консултовати са нашим исповедником, а питања која нису везана за духовни живот ће се решавати са професионалцима. Главна ствар је да се не плашите да тражите савет.
Не треба занемарити мишљење Цркве. Ако се ваше мишљење разликује од Цркве, то је разлог да проверите свој систем веровања и сазнате више о Цркви. Можете доћи у храм, покајати се, узети благослов, отићи - и биће празнина у вашем срцу. То се дешава када човек свему овоме придаје неку врсту магијског значења. Господ је рекао: „Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао.И дошавши нађе пометен и украшен.Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога." (Лк. 11, 24-26).
Ако се обратимо Богу хладног срца или једноставно зато што "тако треба“, онда се ништа добро неће догодити. Ако почнемо да чинимо ствари са вером и усрдном молитвом, онда ће Господ све уредити: даће нам снагу, послаће нам људе, и све ће бити боље него што бисмо могли и да замислимо. Морамо се уздати у вољу Божију и радити. Чак и ако не успете да остварите своје планове, не очајавајте: Бог зна када и на који начин да нас награди. Главно је да све радимо са љубављу.
Без смерница које нам Црква даје, ниједно добро дело није могуће. Људи често живе у страху, па стога нису слободни. Горак је осећај када је човек, рођен слободан, рођен за љубав, спутан страхом и вођен њиме. Стварање је немогуће у страху. У страху не можете донети праву одлуку. Страх рађа невоље. Понекад кажу: „Али Бога се мораш бојати!“ Не, не треба Га се плашити, већ Га волети. Ако волимо, све ће успети.
Протојереј Александар Франтовски
