Постоји борба у удовима нашим, као што читамо код апостола: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). По промислитељској одлуци Божијој, она као да се укоренила у саму нашу природу. И зар можемо да је не сматрамо природним својством човековог састава после пада првоствореног, с обзиром да је општа за све без изузетка? Потребно је, међутим, веровати, да се она, уколико је већ свима природна, у нама налази по вољи Божијој и за наше добро, а не на зло. Она је у нама остављена ради буђења ревности за више савршенство.
Реч плот на овом место треба схватити у смислу плотске воље или злих жеља, а не у смислу човека као бића. Исто тако и под речју дух не треба разумети неко лично биће, него добре и свете жеље душе. Такав смисао одређује и сам апостол, говорећи: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. Јер, тело жели проти Духа, и остало (Гал.5,16-17). Будући да се и једне и друге жеље налазе у једном те истом човеку, у нама се води непрестана борба. Док похота плоти, углавном тежећи ка греховном, налази задовољство у ономе што се односи на задовољавање потреба садашњега живота, дух, напротив, у потпуности жели да се прилепи за духовна дела, занемарујући чак и најнеопходније телесне потребе и не посвећујући ни најмању пажњу трулежној плоти. Плот се наслађује изобиљем и сваковрсним задовољствима, а духу није пријатна брига чак ни о предметима природних потреба. Плот жели да се насити сном и препуни храном, а њему су храна бдења и постови у тој мери да не би хтео да допусти сна и хране чак ни онолико колико је потребно за живот. Она жели да изобилује сваковрсним богатствима, а он није задовољан чак ни због тога што има малу количину хлеба за свакодневну употребу. Она жели да се разнежује и да буде окружена гомилом ласкаваца, а њему је утеха строг живот и ширина неприступне пустиње, при чему му присуство смртника није угодно. Она се заноси почастима и похвалама људским, а њему су угодна гоњења и увреде.
Добротољубље
