Свети Јован Богослов и савремено доба - неодољиво нам се намеће то упоређење на данашњи дан посвећен њему. Свети Јован Богослов који је своје биће уплео у дубоке корене истине о животу и Богу и савремено доба пуно немира и блудњи, - нису ли то два света који се не могу уклопити?
Наше доба тражи свога Бога и нема мира јер за кога се год дохвати он се пре или касније истроши и срца остају пуста. Није то тачно, рећи ће неко. Наше доба су сањали сви прошли нараштаји и оно стоји као запањујући домет људскога разума. Простори и тајне постају човекови робови, силе природе покорно сагињу главу, материјални прогрес свакога дана расте, моћни колоси ничу широм Земље и достигнућима нема краја. Јурај Гагарин започне нову несањану еру. Зар тражити још нешто! А откуд немир савременог доба - сумњалица ће поставити и ово питање. И кад завиримо у наше доба запањићемо се једном сасвим другачијом сликом.
Човјек је растргнут, као никад пре, незадовољством. Он стење под бременом техницизираности постајући роб ономе што је створио за ослобођење. Шта је условило да 40.000000 Американаца пију опојне дроге, "пилуле среће"? Откуда констатација да је "све више младих људи који се одају криминалу да би побјегли из сивила свакидашњице"? који јуре за пролазни сенкама, са смислом живота у уживањима, са говором о некаквој чудној "тузи"?
Савремен и мислилац и филозоф Ками констатује да је "модеран човек" „који чита новине и бави се блудом". На својим колима мудрости он проповеда мртвога Бога, налазећи смисао живота у Сизифовом послу - дакле у апсурду, сматрајући да је верни одраз доба у коме живи, и да своју филозофију налази на улицама свога доба. И не само он говори о мртво и непотребном Богу. Још је Ниче рекао: "Бог је мртав“. Умро је јер смета прогресу, слободи стварања, науци, техници социјалном напредку човечанства. А опет от куд страх и нервоза нашега доба? Од куд га његови мудраци називају добом у коме се игра на оштрици мача, у коме као да Вавилонска кула уздигнута у вртоглаве висине у темељима се љуља, игра се рушења пометњом језика а њени градитељи бунтују боговским бунтом. Јер атомски хаос чека само на притисак дугмета, А мудри градитељи играју смеју се сањају.
Зар не осећате ту некакву ужасну иронију? Или у сулудој трци у наоружању, која иде до спрдње над свим паметним у човеку?!
Те тако, кад се спустимо на васионском броду Јурија Гагарина, зачудимо се кад нађемо његовог творца у пометњи и немиру како клеца под бременом неравнинама живота. Притом нађемо уметника како се теши апстрактношћу, песника у стању судара и лутања, мислиоца који закључује као наведени Ками, или као Хербарт Рид. Овај други чак каже да је образовање интелекта учинило толико да злочинци буду перфиднији, да се поруше преграде под ударима мрачних нагона скопчаних са подсвешћу и, на крају, да је човек данашњице своје срце претворио у јазбину убица. Обухваћен тежњом да живот сведе на земаљске категорије Кафка, сходно Ничеовој пароли о мртвом Богу, долази до још ужаснијег закључка да је живот "безпредметно батргање". Нимало оптимистички - зар не! Али ето, и то нађемо у нашем времену као коначни финале свођења живота у оквире биолошке јединке, који се не протеже даље од сексуалних нагона и задовољавања глади.
У том лицу и наличју савременог доба религиозни човек као да је своју светиљку скинуо са горе, те и сам захваћен нескладом доба у коме живи, стоји унезверен пред неразрешивошћу мучних чворова. Он или ћути, или са стидом пушта свој глас, који се у бучном оркестру једва чује.
И као Јов некад поставља мучно питање: "Ко је то што замрачује савет неразумно? . . . Чудесно је то за мене те не могу знати" (Јов 42,3).
Ристо Радовић
(потоњи Митрополит црногорско приморски Амфилохије)
+ + +
...У старом Ефесу пролазимо светим путем између остатака древних хеленских храмова, посјећујемо мјесто седам ефеских мученика. Око остатака храма стотине гробова под земљом, оних који су живјели да ту на том светом мјесту ефеских спавача мученика дочекају васкрсење мртвих. Около камен и грм окићени у чворове свезаним крпицама и амајлијама. То мусли¬мани приносе молитве мученицима за плодност и здравље. У олтарској апсиди порушеног чувеног храма Светог Јована Богослова пререзасмо славски колач. Отац Јован се сјетио да га понесе а потрефио се празник самог Апостола љубави. Подијелисмо од колача не само својима него и свима који се ту нађоше бројним туристима. У дијељењу колача јави нам се тајна Хљеба који силази с неба и свима се даје као Љубав....
Свети Апостоле и Јеванђелисто Јоване Богослове моли Бога за нас!
Приредио:
мр Александар Вујовић, проф. Цетињске богословије
