Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - пештере
Задивљујућа посебност Псковско-Печорског манастира јесу свете пештере. Од њих је, пре шест стотина година, и настала обитељ. Подземни лавиринти протежу се километрима испод цркава, келија, вртова, поља. У њима су и живели први монаси. Под земљом су сазидали храмове, а, према древном библијском обичају, у нишама од пешчара сахрањивали почившу браћу. Тек касније, када се број инока увећао, почела је изградња манастира и на површини.
Од тих давних времена пештере су почели да називају “Богом зданим”, то јест саграђеним, створеним од Бога. Тај се назив појавио не толико због природног порекла пештера (касније су сами монаси знатно проширили мрежу подземних ходника), колико због онога што је одмах примећено: тела покојника, чим се унесу онамо, одмах престају да шире мирис својствен мртвоме телу.
До нашега времена у пештерама је сахрањено више од четрнаест хиљада људи – монаха, печорских житеља, ратника који су штитили манастир у годинама средњовековних непријатељских насртаја. Ковчези се овде не закопавају, већ се једноставно, један на други, слажу у нишама и шпиљама. Посетиоце који, свећама осветљавајући пут, пролазе кроз дугачке лавиринте, сваки пут задивљује свежина и чистоћа пештерског ваздуха.
“Бог идјеже хошчет, побеждајетсја јестества чин” – каже једна црквена песма. Преводи се отприлике овако: “Ако Бог пожели, побеђује се поредак природе.” А туристи-неверници пештере напуштају веома зачуђени, али ипак одбијају да верују својим очима, тачније, своме чулу мириса. Онима међу њима који су образованији, не преостаје ништа друго до да дубокомислено цитирају: “Има много ствари на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, мој Хорацио.”
За овај подземни простор везано је мноштво анегдота. Једна релативно недавна збила се 1995. године, када је у Печоре стигао Борис Николајевич Јељцин. По манастиру, и наравно пештерама, водио га је благајник архимандрит Натанаило. Мршав, сед, у изгаженим ципелама и овешталој мантији, осветљавајући пут свећом, спроводио је подземним ходницима шефа државе и његову свиту.
Борис Николајевич напослетку схвати да се око њега догађа нешто несхватљиво па изрази чуђење што се нимало не осећа мирис трулежи иако ковчези с покојницима стоје у нишама – могу се и руком дотаћи.
Отац Натанаило објасни председнику:
– То је чудо Божје.
Екскурзија је настављена. Али после неког времена Борис Николајевич, збуњен, поново постави исто питање.
– Ето, тако је Господ уредио – поново кротко одговори отац Натанаило.
Прође неколико минута кад председник, већ на излазу из пештера, прошапута старцу:
– Оче, откријте ми тајну, чиме их помазујете?
– Борисе Николајевичу – одговори на то архимандрит – има ли у вашем најближем окружењу оних који смрде?
– Наравно да нема!
– Па зар мислите да у окружењу Цара Небеског ико сме да смрди?
Прича се да је тај одговор сасвим задовољио Бориса Николајевича.
У време службеног атеизма, а и данас, многи су настојали и настоје да бар некако објасне ову загонетну одлику печорских пештера. Шта све није измишљано! Почев од фантастичне варијанте која је наум пала Борису Николајевичу Јељцину – монаси, свакодневно, мирисима помазују четрнаест хиљада покојника – па све до хипотезе о јединственим особинама локалног пешчара који, тобоже, апсорбује све мирисе. Ова последња верзија била је најпопуларнија, а у совјетско доба обично се она и нудила туристима.
Стари монаси приповедали су како је велики настојатељ Псковско-Печорског манастира архимандрит Алипије, кад би био у прилици да по пећинама спроводи делегације високих совјетских руководилаца, увек узимао марамицу обилато натопљену колоњском водом. Кад би посетиоци почели надмено да дискутују о пешчару и апсорбовању мириса, отац Алипије би им једноставно под нос гурнуо марамицу импрегнирану совјетском парфимеријом, од које се падало с ногу. Уз то нудио им је да пажњу обрате и на цвеће које је мирисало у вазама крај гробова поштованих стараца.
– Шта је – питао је – нећете да се помирите с тим да макар нешто у животу не разумете? А да будете присутни када се у пештере уноси покојник и сваки пут потпуно нестаје мирис труљења, шта бисте рекли? Опет бисте нешто измислили?
Пештере се простиру километрима. Колика је њихова стварна дужина у манастиру нико није знао, чак ни старешина. Слутили смо да је то било познато само оцу Натанаилу и архимандриту Серафиму, који у манастиру живи најдуже.
Једном су моји тада још сасвим млади другови, јеромонаси Рафаило и Никита, пронашли кључ од старог монашког гробља. Наиме, у томе делу пећинског лавиринта није се сахрањивало од 1700. године па су улаз у њега затварала гвоздена врата. Осветљавајући пут фењерима са свећама, монаси су ступали под ниским сводовима радознало гледајући око себе. Лево и десно у нишама биле су издубљене кладе, у каквима се у Русији некад сахрањивало, а које су се сада, услед протеклог времена, расипале у прах. У њима су се жутеле кости претходника оца Никите и оца Рафаила – сабраће овог манастира. После неког времена трагачи су натрапали на потпуно сачувану затворену кладу. Радозналост је надјачала: монаси су, клечећи, опрезно одшкринули тежак поклопац.
Пред њима је лежао игуман. Његово тело остало је потпуно недирнуто, прсти жути као восак стискали су, на грудима, велик изрезбарен крст. Само је лице из неког разлога било зелено. Дошавши к себи од првог изненађења, јеромонаси се досетише да је узрок те чудне појаве иструлели покров зелене боје, којим се, по древном обичају, прекривало лице умрлога свештеника. Током неколико столећа тканина се претворила у прах.
Један од монаха тада дуну: зелени облак подиже се у ваздух и пред очима другова откри се нетакнуто лице старца. Чинило се да ће сваког трена отворити очи и строго погледати радознале иноке што су се дрзнули на наруше његов свети покој. Појмивши да пред њима, у нетљеним моштима, почива свету незнани светитељ, јеромонаси се тако препадоше сопствене дрскости да брже-боље затворише поклопац кладе и стрмоглавце побегоше натраг, у свој двадесети век.
Ми, искушеници, у пећине смо одлазили кад бисмо запали у некакве озбиљне проблеме – да велике подвижнике молимо за помоћ. Клекнули бисмо и додирујући ковчег каквога старца, молили за заступништво и поуку. И помоћ није изостајала. Нарочито смо својим молбама додијавали старцу Симеону: он је умро 1960. године и недавно је проглашен за светитеља. Исто тако молили смо се и великом настојатељу архимандриту Алипију. Али и другим старцима што су, један за другим, после тегоба земаљског живота душом одлазили Богу, а телом у пештере.
А једна нарочита одлика и посебна мисија Псковско-Печорског манастира откривена је тек у XX веку.
Тројице-Сергијева лавра, Оптин скит, Кијево-Печорска лавра, Соловки, Валаам, Саров – били су познати не само у Русији већ и у целом хришћанском свету. А Печоре Псковске су, током многих векова, биле напросто провинцијска монашка обитељ.
Међутим, током послератних година, кад је Црква почела да диже главу од разарања која су је снашла после Револуције, неочекивано се открило да је тај забачени манастир од Бога изабран за нарочиту и велику мисију.
Испоставило се, наједном, да је једини манастир, на територији целе Русије, који се никада, ни у совјетско време, није затварао и који је, дакле, сачувао драгоцени континуитет монашког живота – био управо Псковско-Печорски. До 1940. године манастир је био на територији Естоније, а после њенога припајања СССР-у бољшевици напросто нису стигли да се с њиме обрачунају – почео је рат. Касније, у време Хрушчовљевих хајки против Цркве, велики настојатељ архимандрит Алипије успео је да се супротстави гигантској државној машинерији – није дозволио растурање обитељи.
То што је у манастиру непрекинуто чувана духовна баштина, било је од непроцењивог значаја. Није случајно што је управо овде, у Печорама, совјетских педесетих година препорођено стараштво – једно од најлепших блага Руске цркве.
