Архимандрит Тихон (Шевкунов): Несвети, а свети - О нашим вршњацима
У манастирској библиотеци једном сам наишао на огромну стару књигу на црквенословенском, с насловом “Проло1”. У њој је било сакупљено мноштво поука и прича из живота хришћана, почев од јеванђељских времена па до отприлике осамнаестога века. Та је књига настајала постепено, више од хиљаду година, и била је намењена свакодневном читању у храму и код куће.
У VI веку у Константинопољу, огромном граду на водама Босфора, с најлепшим храмовима на земљи, с дворцима и кућама од снежно белог мермера, живела су, за владавине цара Јустинијана, два млада човека и једна девојка. Деца богатих патриција, образована, весела, друговала су од малих ногу. Родитељи девојке и једног од младића још су на рођењу своје деце уговорили да њихови дечак и девојчица у будућности обавезно постану муж и жена. То је време дошло и срећни пар се венчао. Њихов друг био је кум на свадби и радовао се срећи својих пријатеља.
Ништа није наговештавало несрећу, али само годину по венчању млади муж изненада умре. Када је прошло прописаних четрдесет дана жалости, у кућу младе удовице дође њен друг. Клече пред њом и рече:
Госпођо! Сад кад су прошли дани дубоке жалости, не могу а да ти не откријем оно што се раније нисам усуђивао ни да наговестим. Волим те откад знам за себе. Дан кад сам сазнао да твоји родитељи и родитељи нашег покојног друга намеравају да склопе ваш брак, био је најнесрећнији у мом животу. Од тада се ни у најскровитијим мислима нисам усуђивао да маштам о својој срећи. Знаш како сам искрено волео твог мужа и мог друга. Али ево, догодило се што се догодило… И сад не могу а да ти не кажем да су моја осећања постала још јача и преклињем те да будеш моја жена!
Млада жена замисли се и рече:
– Дакле… Овакве се одлуке доносе после дугих молитава и поста. Врати ми се за десет дана. Али за све то време немој ништа да окусиш, пиј само воду. За десет дана даћу ти одговор.
Тачно у одређено време младић је опет био у дому своје љубљене. Само, сада су га слуге унеле на носилима, толико је ослабио од поста. У пространој дворани угледао је с једне стране постављен сто који се угибао од јестива, а с друге – раскошну размештену постељу.
– Дакле, господине – обрати му се домаћица – од чега ћемо почети?
И упитно му показа најпре сто, а затим постељу.
– Госпођо! – проговори младић. – Опрости, али морам најпре да се окрепим…
– Ето видиш – рече мудра млада жена – како си брзо спреман да ме замениш за другу страст… И у томе је цео човек! Ја такође морам да признам да те одавно волим. Али пошто сам знала за вољу родитеља, нисам хтела да се о њу оглушим и постала сам супруга нашег друга. Његова смрт много ми је открила, најпре то да је све у нашем животу променљиво и тренутно!… Шта ћемо ти и ја данас изабрати? Да служимо привременом свету или вечном Богу?
Седоше за празничну трпезу. Ту одлучише да своја имања поделе сиротињи и пођу за Христом, свако у своме манастиру.
